Европски пут Србије умногоме подсећа на ону чувену причу о добром и лошем полицајцу. Док је један, тобоже, попустљив и благонаклон, други вам заврће руку, а све време делују у саговору, не би ли извукли оно што их највише занима. Зна се шта је то у нашем случају. Косово. Друго их не интересује. После тога ће нам још, као у филму, Ђура опростити што нас је тукао. Само се не зна кад.
„Полицајац“ делегиран за релативно примамљив приступ је Европска комисија која је Србији понудила чланство у ЕУ 2025, под условом да успешно приведемо крају приступне преговоре.
С друге стране, за „хладан туш“ је био задужен француски председник Макрон, с поруком да никаквих проширења неће бити све док се ЕУ не реформише изнутра.
Ексер у већ заковане наде ударили су ових дана носиоци француских листа на предстојећим изборима за ЕП.
Само две зелене лампице, једна наранџаста и чак девет црвених. Међу њима, и Натали Лоазо, доскорашња министарка европских послова, која је недавно у Београду истицала да, истина, садашње стање ЕУ не омогућује нова придруживања у задовољавајућим условима, али и обећавала да након фамозних реформи Србија има европску перспективу. После само месец и по, сада мисли другачије.
Какви год да смо, а нисмо, нико не може да каже да, скоро двадесет година касније, немамо право на оно што су добили Бугари и Румуни, или више од десет година после Хрвата.
Нада српским европејцима је да су се то француски посланици у предизборне сврхе демагошки обраћали скептичном бирачком телу, као и да ће нејасна реформа уздрмане и грогиране ЕУ бити завршена у првом кварталу овог века.
Много је ту „ако“, „али“ и „међутим“.
Оним другима остаје Русија.
Аутор: Горан Чворовић
