Ујутро 6. априла 1941. године, у 6.30, бомбардовањем Београда званично је почео рат, а 17. априла, три сата пред поноћ, Југословенска краљевска војска већ је капитулирала. Пошто су окупаторске формације заузеле целу Србију, Војводину, Срем, све словеначке и хрватске земље, Црну Гору и Херцеговину, и највећи део Босне, војсци, одсеченој од морске обале, опкољеној са свих страна, с пресеченом сваком одступницом и без могућности пружања отпора, није преостало ништа друго него да безусловно капитулира.
А заправо напад на Југославију, без објаве рата, започео је четири и по сата пре него што су прве бомбе пале на Београд. Припадници елитног пука „Бранденбург“ су се гуменим чамцима из румунске Оршаве пребацили на нашу обалу Дунава, у рејон Сипског канала, једном од важнијих стратешких одредишта. Док су Немци освајали прве километре југословенске територије, у Кладову, надомак Сипског канала, официри пограничне јединице шенлучили су у друштву жена сумњивог морала у кафани „Дубровник“. Теревенку је организовао руски емигрант Леонид Чудновски, за кога ће се доцније установити да је годинама пре тога радио за немачку обавештајну службу.
Атмосферу у кафани, која је била на ивици разврата и блуда, стварала је супруга споменуг белогардејца, певајући и играјући казачок по столовима. Немачки командоси су са лакоћом упали у кафану и ликвидирали пијане југословенске официре. Без већих проблема заробили су и комплетно обезбеђење Сипског канала, заједно са неоштећеним постројењем за локомотивску вучу, без које бродови нису могли да плове Ђердапском клисуром.
У овом првом немачком нападу настрадало је 26 припадника југословенске војске, и то су биле прве жртве овог Хитлеровог блицкрига.
Припремајући напад на Југославију, немачке обавештајне службе посебно су разрађивале детаље битке за Београд. Према њиховим предвиђањима, пре освајања престонице, губици југословенске војске би достигли од 10.000 до 15.000 рањених и више од 2.000 мртвих, после масовне ваздушне и артиљеријске припреме и накнадних уличних борби, пре уласка немачке пешадије и моторизације у град. Предвиђено је да цивилних жртава буде десет пута више.
Основна замисао била је да се престоница прво уништи ваздушним нападима, а затим, продором брзих моторизованих снага 2. и 12. армије, што пре и физички заузме. Предвиђено је да Оклопна група бр. 1 фелдмаршала Евалда фон Клајста, те 14. оклопни корпус са 11. тенковском дивизијом генерала Лудвига Кривела, као ударном песницом, Београд нападну правцем Софија – Ниш – Велика Плана – Гроцка – Авала. СС моторизована дивизија „Дас Рајх“ обергрупенфирера Паула Хаузера и пешадијски пук „Велика Немачка“ пуковника Вилхелма Хунерта фон Стокхаузена, иначе у саставу 41. оклопног корпуса 12. армије, кретали би се ка престоници из североисточног Баната, правцем Темишвар – Вршац – Алибунар – Панчево.
Судбина Београда практично је била запечаћена. Југословенска команда наредила је 10. априла да се све оперативне снаге из Баната повуку на десну обалу Дунава. У ноћи између 11. и 12. априла дигнути су у ваздух Савски железнички мост, саграђен 1884. године, друмски ланчани Мост витешког краља Александра, ремек-дело свог времена, из 1934. године, као и панчевачки Мост краља Петра Другог из 1935.
Сваки отпор Немцима у Земуну, Панчеву и на Авали – закључила је Врховна команда – био би само продужетак агоније престонице. Пароле које су узвикиване 27. марта као да су сви заборавили… Тако је рањени, попаљени, полуисељени град, без војника који би пружили отпор окупатору, био савршена позорница за представу која следи.
Готово у праскозорје, 12. априла, око четири сата изјутра, необично јаке детонације пробудиле су и усплахириле становништво Београда и Земуна. Међутим, то нису биле експлозије авионских бомби, већ нешто сасвим друго. Кад је свануо дан, пронео се глас да је војска дигла у ваздух све магацине са житом и брашном, те побројане мостове. Изгледало је као да се Београд спрема да дочека Немце као и 1915. када су мајор Гавриловић и његови јунаци избрисани са списка живих…
Немачка групација која је кренула из Темишвара упутила је једно извиђачко одељење друге чете 12. априла пре подне на леву обалу Дунава. Командир ове јединице капетан Фриц Клингенберг, посматрајући десну обалу, могао је да запази мртвило, дим попаљених зграда. Гацајући по шеварима и врбацима, Немци су наишли на скривени моторни чамац југословенске војске.
Капетан Клингенберг, поручник Ханс Хосфелдер, двојица подофицира, те петорица редова кренула су у „форсирање“ мутног, набујалог Дунава. По свему судећи, прелазак огромне усталасале реке био је најопаснији део читаве операције „освајања Београда“. Клингенберг је двојицу војника чамцем одмах упутио натраг, да довезу појачање. Једно дебло је, међутим, преврнуло чамац и надошла река је прогутала војнике.
Осталој седморици није преостало ништа друго него да се упуте ка центру града, односно према немачком посланству. Како нису наилазили ни на какав отпор, ишли су све даље и даље… Њихово несметано напредовање према центру Београда потпуно је демантовало њихове старешине: за разлику од 1915. године, нико није желео да брани Београд.
Не испаливши ни један једини метак, седам немачких војника стигло је до одељења немачког посланства на почетку Александрове улице (данашњег Булевара краља Александра).
Немци нису могли да верују да их нико не дира. Нешто после 17 сати тог 12. априла, Клингенберг је наредио да се испред зграде амбасаде подигне немачка застава са кукастим крстом. Око пет сати после подне, код Немаца се појавила и неколицина људи из градске управе, на челу са в. д. председника београдске општине Иваном Милићевићем, који ће им предати „кључеве града“.
Остаци југословенске војске положили су оружје. Тако је шачица Немаца заробила више од 1.300 војника и заузела град од 200.000 становника. За свој блистави успех Клингенберг је добио највиша одликовања лично од Хитлера. Сви учесници београдске операције били су одликовани за храброст и унапређени.
Један рутински задатак извиђања претворио се у акцију потпуно изван школских шема. Да ли је то био производ чисте случајности, војничке процене, дрске храбрости или чисте среће капетана Фрица Клингенберга, историчари се нису потрудили да објасне. Према неким проценама, ово немачко освајање Београда 1941. рачуна се у седам највећих српских пораза.
Само две недеље по уласку Немаца у Београд, Павелићева Независна Држава Хрватска отвара своје конзуларно представништво.
Влада Милана Недића све године рата одржавала је дипломатске односе са усташком државом, иако се све знало о безочним злочинима над српским народом и иако је сав Београд данима гледао гомиле закланих тела које је носила Сава.
Конзулат је био смештен у згради Главне поште код Народне скупштине у Београду. Готово сваког дана београдским улицама кретао се аутомобил усташких дипломата са заставама злочиначке државе, а на улазу у представништву стајао је хрватски грб са усташким знаком.
Павелићеве дипломате нису у Београду биле незапослене. Редовно су Недићевој влади и немачким окупаторима упућивале протестне ноте зато што се по београдским кафанама пева „Циганка је породила бика, глава му је као у поглавника“.
На интервенцију конзула Никшића, два гимназијалца су ухапшена јер су испред конзулата запевала „Павелићу, ти си псето, платићеш нам ово лето“.
Усташки конзули су редовно подносили протестне ноте зато што се једна кафана у Београду зове „Мостар“, јер се Мостар нашао у границама НДХ, и зато што се „на Радио Београду емитују песме о Срему, кад је Срем хрватски“.
ЗАПОМАГАЊЕ И КРИЦИ
Чувени италијански писац и режисер Курцио Малапарте, који је априла 1941. боравио у Београду као дописник „Коријере дела сера“, извештавао је о јадним људима који су се достојанствено суочавали са тешком ратном несрећом:
„То се десило у 7.20, у недељу ујутру, 6. априла 1941. године. (…) Земља се тресла као да је земљотрес, куће су ударале једна о другу, чуо се страшан тресак зидова који су се рушили, лом прозора који су падали на плочнике и разбијали се, престрављени крици, јадиковке, запомагање, псовке и граја избезумљеног народа који је нагнуо у бесан трк.“
http://www.novosti.rs/