Када смо тог 10. априла отишли на спавање, ни слутили нисмо да ће неколико сати касније НАТО бомбе пасти на кућу у коју смо избегли на почетку рата и усмртити наше чедо. Нашој троипогодишњој Драгани касетна бомба пала је директно на главу. Ужас који нас је снашао у тим тренуцима заменио је бол који не пролази, и који ће нас пратити све док дишемо.
Овако се, тешком муком, Слађана Димић (53) присећа кобне ноћи у Старом Грацку, у којој је изгубила ћерку. Мезимицу. Уочи бомбардовања, Димићи су, као и многе друге српске породице, избегли из околног Топличана.
Каже да је тог априла на Космету било страшно и да Срби нису знали да ли да се чувају бомбардовања или албанских терориста. Зато су она и супруг са децом склонили у Старо Грацко, српском место код Липљана, мислећи да ће се ту заштитити.
Било је око један после поноћи. Прва детонација чула се одмах поред куће. Преплашена деца почела су да плачу и вриште, а супруг Синиша је истрчао напоље да види шта се дешава. Покушавала сам да смирим децу, грлећи их наизменично, када је друга детонација погодила нашу кућу. Касетна бомба пробила је таваницу и пала на кревет. Видела сам да је Драганина глава обливена крвљу, док су Бојана гелери погодили у груди. Драгану више нисам чула, а Бојан је узвикивао да њему и Тамари није ништа – присећа се Слађана.
Иако и сам био израњаван, Синиша је Драганино обезглављено тело узео у наручје. Каже да се пута до приштинске болнице, до које их је под кишом гелера превезао комшија, више и не сећа. Али слику мртве ћерке у наручју вечно ће памтити.
У тим тренуцима ја нисам знала да ли је Драгана мртва. Само сам видела Синишине руке обливене крвљу, и мислим да сам и ја остала без свести – сведочи несрећна жена, која је за смрт детета сазнала у приштинској болници, где су се јауци рањеника од НАТО бомби чули на све стране.
Сутрадан сам се због деце вратила кући, где сам несрећу покушала да сакријем од малишана, док је Синиша месецима био у болници. После седам дана преузела сам Драганино тело из капеле.
Синиша је имао неколико операција и лекари су му из тела одстранили већи број гелера. Онај у мозгу нису успели, тако да је остао инвалид. Од тада тешко говори, има честе болове и нападе епилепсије.
НАТО пројектили усмртили су исте ноћи још четворо мештана, а више њих тешко ранили. Старо Грацко се од ове трагедије није ни опоравило, када су јула 1999. албански терористи усмртили четрнаесторо српских жетелаца и ово место надомак Липљана поново завили у црно.
ИМЕНА ЖРТАВА НА СПОМЕН-ПЛОЧИ
Чувши детонације, супружници Јевросима и Бошко Јанковић изашли су испред своје куће. Али ту су их покосили гелери. У смрт су отишли држећи се за руке – причају мештани Старог Грацка присећајући се жртава и траума које су оставиле за собом НАТО бомбе у ноћи између 10. и 11. априла.
Те ноћи стадали су и Радован Одаловић (39) и Милорад Стојисављевић (41), чија су имена, као и имена убијених жетелаца, уклесана на спомен-плочи у центру села.
Драгана Зечевић
http://www.novosti.rs/