Усташки злочини над Србима, Јасеновац и остали логори у Другом светском рату, то је први круг пакла, а и девети, митолошка тачка коју смо заборавили и намерно потиснули у други план, и из политичких и идеолошких разлога ћутали о томе. Пристанак да се на филму говори о Јасеновцу није дала ниједна власт од 1945. године до данас. Сада је ћутање прекинуто, јер се прави неколико филмова о томе. Јако ми је драго што та митолошка тачка у којој смо ми пристали на то да нас нису убијали, треба да доживи добру причу, и добар заплет – каже, за „Новости“, Емир Кустурица.
Наш најнаграђиванији редитељ у среду је у Министарству културе, заједно са министром Владаном Вукосављевићем, најавио свој нови пројекат који ће се бавити управо темом Јасеновца. Овај догађај је уприличен, како су истакли, баш 10. априла, на дан када је 1941. формирана Независна Држава Хрватска.
Мада није желео да потврди да је реч о Диани Будисављевић, Кустурица је објаснио да ће његов нови филм бити аутентична историјска прича о жени личког порекла, а аустријског држављанства.
Мислим да сваки Србин замишља Јасеновац као оно што се, отприлике, догађало у филму „Окупација у 26 слика“ Лордана Зафрановића. Уз све похвале, тај филм се на Западу тешко гледао, зато што је био испуњен крвљу, и када бисмо ми сада изашли са том причом како неко некога константно убија, и том мешавином крви и костију, тај филм би био плеоназам“.
Постоји дивна идеја да се, попут Спилберговог филма „Шиндлерова листа“, који је такође направљен много година после Другог светског рата, направи прича о томе како је неко спасавао децу, и тај неко је Личанка, дакле, Српкиња, а деца у логорима су била доминантно српска, и припадници Јевреја и Рома – рекао је Кустурица, истичући да му тек предстоји велики посао окупљања екипе за овај филм, писање сценарија, налажење копродуцената.
Снимање би требало да започне идуће године, и овај позив за снимање филма који може да отвори нову страницу да се о злогласном јасеновачком миту прича, за њега је, како је изјавио, велики изазов.
Сви елементи које сам набрајао требало би да воде ка освештењу, и да макар за милиметар помере ту идеју коју ми имамо о нама, а која је, што би рекао есејиста Мило Ломпар, идеја самопорицања. Он је написао одличну књигу, у којој та поступност самопорицања постаје део наше свакодневице и живота. Ово ће бити филм да се управо избегну и испитају сви шовинизми, и то наше самопорицање и самопонижење.
Кустурица је истакао да западне цивилизације увек успевају да кажу своју причу, а да је код нас мало теже, зато што смо представници „другог света“:
Оног света којег је формирала Руска православна црква, и на неки начин смо жртвовани у име властите вере – рекао је Кустурица, истучући да жели да подсети како је уопште дошло до тога да у нашој историји усташки злочини буду прећутани.
Приликом ослобађања Југославије 1944, Тито је имао историјски поход у Ватикан, пошто се у Напуљу претходно срео са Черчилом. О тим његовим сусретима нема докумената, али све што се после догађало говори о томе да је створен један консензус о скривању истине. Из њега проистиче тема нашег разговора данас, и филма који ћемо радити, јер су се у том периоду дешавале неке чудне ствари, и чудне инверзије.
Према речима Кустурице, чудно је било то што је прво ослобођен Трст, па тек онда Загреб, јер је тако створена прилика да готово сви усташки ратни злочинци и представници те идеологије, који су касније прогањани, побегну у Јужну Америку. С друге стране је упад партизана у Јасеновац кад је завршен рат, који су дошли по документа којима би требало да се настави та идеја Ватикана да се о усташким злочинима не говори.
Пристајали смо на то да усташких злочина није било, а сад смо пристали и на чињеницу да се у Хрватској прави филм о Јасеновцу, а не у Србији, зато што разне обавештајне службе блокирају притисак јавног мњења да ми имамо право да говоримо о својој историји.
КУЛТУРА СЕЋАЊА
Српска култура, из различитих разлога, није посветила потребну пажњу у култури сећања везаној за овај геноцид, и чињеница је да сада дувају неки повољнији ветрови. На конкурсу Филмског центра Србије подржан је пројекат „Дара“ Предрага Антонијевића, који обрађује ову тему, а у међувремену Министарство културе је размишљало како да поправи ту ситуацију, и Кустурица се прихватио ризика који му можда није ни потребан – рекао је Вукосављевић.
САРАДЊА СА КИЈАНУ РИВСОМ
Имам позив да радим филм са Кијану Ривсом о геноциду у Судану. У мојој 65. години потпуно ми је нелогично, а захваљујући нашем министру постало ми је логично, да мене позивају Амери да радим филм о геноциду над Црнцима, а да притом овде постаје спорна моја жеља да реализујем филм о нашој историји, и да свом народу пренесем једну од исто тако крвавих тачака која му се догодила. Та деоба колача у филмској индустрији не сме да буде идеологизована. Тај мит заслужује више филмова, у којима нећемо оманути, и где ће искуство емоционалног поистовећавања са овом причом, односно са митом, да донесе добар исход – истакао је Кустурица.
Радмила Радосављевић
http://www.novosti.rs/