Тешко да је икада ишта истинитије, драматичније и узбудљивије виђено на нашим екранима од документарно-играног филма „Ратне приче са Кошара“, ауторке у правом смислу Слађане Зарић. Но ако се зна да је, осим Јавног сервиса, ову продукцију изнео Војнофилмски центар „Застава филм“ са готово целим својим персоналом, људским и техничким ресурсима, онда је ствар јаснија: „Застава“ је и продукцијски и стваралачки „старија“ од РТС-а, и била је жариште људи и идеја много пре него што је државна телевизија рођена, па је овом догађају подарила много и у кадровском и у продукционом смислу.
У протеклих неколико година ово није прва филмска копродукција војске и државе, али је до сада најзрелија и најзначајнија у уметничком погледу: она импонује својом камером (Жарко Пекез и Петар Вујанић, што се мора узети у обзир приликом годишњих евалуација вредности у стручним круговима), колико и продукцијским захватом (Горан Иконић и др), напосе синергијом свих основних снага које чине филм.
Тиме не мислим да и у чему умањим било чији допринос, али је права прилика да се ода још једно дужно признање нашем достојном војном продуценту, већ две деценије некако скрајнутом и продукцијски занемареном у односу на миљенике власти, који су развлачили и (буквално) развлаче милионе народног новца, док су Кошаре и Паштрик чекали своју филмску евокацију више од две деценије.
Ево, сада је и то делимично исправљено. Не сасвим. Недовољно.
Кошаре и Паштрик – назовите их „српским Термопилима“ или „другим Косовским бојем“, парадигме наше садашње националне драме и фасцинантне снаге српског народа у борби за опстанак – тек заслужују велику, националну сагу.
Каже прекјуче, другим поводом, Милош Биковић:
„Овакви филмови су нам потребни. Један овакав на шест месеци. Није нормално да се Руси сете да се уради филм на двадесет година од бомбардовања Југославије. Треба да урадимо филм о Косову. Ми треба да направимо филм на енглеском. ‘Балканска међа’ је коштала 3,5 милиона долара.
Ми треба да направимо филм од 10, од 15 милиона долара. И да још 20 милиона уложимо у међународну кампању, да направимо филм на енглеском са холивудским звездама“. Мислите ли да немамо снаге за оваква предузећа?
Због актуелне политике државе у филму (Филмски центар Србије, Јавни сервис итд) најбољи српски сценаристи, редитељи, сценографи, творци слике и други професионалци живе изван фокуса кинематографије, без посла и без наде.
Новац (најмање милијарду и сто милиона!) се углавном разбацује на друге стране, а шта од тога дође на мали и велики екран гледамо са тугом. И опоменом.
„Ратне приче са Кошара“ су једна оваква опомена. Опомена да нисмо свесни епских размера драме у чијој смо матици, док силом жмуримо над величанственом жртвом целог народа који нас је изнедрио и подарио нам живот.
Филм не може променити геополитику, али и те како може мењати свест и то наши пријатељи из Вашингтона и Брисела боље знају.
Довољно је само гледати живу истину Кошара на екрану – не фикцију, него праву правцату истину! – о нашем оружаном отпору и потпуној моралној победи над злом, филмску стварност натопљену аутентичношћу призора, збиљом од које застаје дах и пред којом све друго постаје неважно, живим херојима које смо одбацили или предали непријатељима, без достојног сећања и признања – па доживети моралну клизму коју би прописао сам творац „Поетике“ и његови настављачи у савременом добу.
Божидар Зечевић
http://www.novosti.rs/