Поносан сам што сам добио специјалну плакету за „Најплеменитији подвиг“ од „Вечерњих новости“. Много сам срећан што сам дошао у Србију, први пут после 1986. године, и сигуран сам да ћу доћи поново. Планирам да обиђем Београд, да посетим родбину у Нишу и село Ђурђевац, код Прокупља, родно село мог оца у коме сам у детињству проводио цела лета.
Овим речима ронилац Иван Караџић (44) захвалио се „Вечерњим новостима“, након што смо му, у нашој редакцији, уручили признање у нашој традиционалној акцији за „Најплеменитији подвиг године“.
Он се прошлог лета уписао у енциклопедије хероја, када је учествовао у спасавању 12 дечака, младих фудбалера, и њиховог тренера из потопљене пећине Там Луанг у Тајланду. Као један од најбољих познавалаца подводних пећина, укључио се у исцрпљујућу мисију и са колегама, у име живота, победио монсунске кише.
Била је то врло опасна акција – испричао нам је Караџић. – Желео сам да помогнем, иако је у том тренутку моја вереница била забринута и питала ме морам ли баш ја да будем део свега тога, будући да нисам Тајланђанин. Одговорио сам јој да није важно ко је одакле, већ помоћи и спасти дечаке. И дан-данас се сећам сваког детаља ове акције. Много сам срећан што се акција завршила на најбољи могући начин, јер су сви спасени.
Ипак, не заборавља настрадалог члана спасилачког тима Самана Кунана, као ни последњи дан када је све, за само неколико минута, могло да пође по злу због недостатка кисеоника и све вишег нивоа воде.
У последњих пет минута морали смо хитно да се евакуишемо из пећине – сећа се Караџић. – Сва опрема, која је изузетно скупа, остала нам је заробљена и тек ових дана рониоци покушавају да је извуку. За нас је, ипак, најважније да су дечаци добро. Имао сам прилику да их видим поново на специјалној вечери, коју је организовао краљ Тајланда, а присуствовало је шест хиљада званица. Након тога их нисам виђао, јер влада строго контролише ко са њима контактира, желећи да их заштити.
После овог искуства, Иван каже да му се живот много променио и да се још није вратио својим свакодневним навикама.
О акцији спасавања држи предавања широм света, а пре два дана своја искуства, која ће, како верује, једног дана преточити у књигу, пренео је спасилачким тимовима на конференцији у Дубровнику.
Овај боравак у Хрватској ми је био идеална прилика да посетим Београд и Србију – прича Караџић. – Последњи пут сам био пре 33 године. Одмах видим да се Београд много променио, а ја памтим калдрму и много трамваја… Остаћу седам дана и да осим Београда посетим родбину у Нишу, а оно чему се највишем радујем је одлазак у Ђурђевац, код Прокупља, родно место мог оца. Тамо сам у детињству био свако лето, чак и по три месеца. Сигуран сам да ће та посета бити врло емотивна. Не знам шта ћу затећи, али сећам се да су, када сам тамо био последњи пут, већ три-четири куће биле потпуно затворене.
Волео би Иван, како каже, да истражује пећине по Србији, иако су његова страст, осим подводних пећина, потопљени ратни бродови.
Свако проналажење и истраживање олупина које су деценијама под водом, за мене је пут у прошлост, као кроз времеплов – описује Караџић. – Увек ми је незаменљив тренутак када уђем у једно такво потопљено пловило. Све изгледа као замрзнута сцена из неког старог филма. Има много готово конзервираних предмета, чак и лобања.
За оваква истраживања Караџић се годинама усавршавао. То је постало његова страст, толико да и када му није радни дан, одлази да рони. А, све је, како каже, почело сасвим случајно.
У Тајланд сам дошао 2006. године, на венчање пријатеља и, једноставно, заљубио сам се у острво Кох Тао. Оно има само 21 километар квадратни, а чак 76 ронилачких центара. Можда није најлепше место на свету за роњење, али је савршено за прве „кораке“ у подводном свету. Иначе, занимљиво је да су до краја 19. века на њему казну издржавали политички затвореници. Сада је рај за рониоце из целог света, који од средине деведесетих масовно долазе у Тајланд.
ГОСТ КОД ДАЧИЋА
Ивана Караџића у четвртак је примио Ивица Дачић, министар спољних послова. Како је саопштено из Министарства спољних послова, министар Дачић је исказао пуно поштовање за Караџићев посао, посебно за његов подвиг у Тајланду. Пожелео је Ивану Караџићу да више времена проводи у Србији и да се што чешће срећу у нашој земљи.
РОДИТЕЉИ САЗНАЛИ ИЗ МЕДИЈА
Да сам укључен у акцију спасавања дечака и њиховог тренера, моји родитељи су сазнали од новинара – испричао нам је Караџић.
Били су потпуно шокирани и уплашени. Обећао сам им да ћу им се јављати сваког дана, али сам једанпут због хитне акције то пропустио. Више од десет сати родитељи су чекали да им се јавим, а за мајку је то био један од највећих стресова.
Моји родитељи су се упознали крајем 1968. када је тата дошао у Данску да студира. Хтео је да изнајми собу у кући моје мајке, заљубили су се на први поглед и ја сам се родио после десет месеци.
М. Рогач – Ј. Матијевић
http://www.novosti.rs/