Сребреница је осмишљена да буде камен о врату Србима. Да их савија дотле да се никад не усправе. Да им пригуши причу. Затамни сећање на сва вишевековна страдања. Да забораве жртве како данас и у будућности не би реметили дефинисане клишее вечних криваца наметнутог зла. Али, ко да заборави Јасеновац, у коме је уморено више од седам стотина хиљада православних Срба. Уз њих, двадесет три хиљаде Јевреја, осамдесет хиљада Рома и више хиљада припадника других народа. Те жртве још нису, до коначнице, пребројане.
Сваким даном израњају нови докази. Ко да попише оне које су воде Саве и Дунава избациле на своје обале. Ко може да преброји оне који су спаљени у пећима губилишта. Нико више не прилази забрањеним и закоровљеним гробницама. Нико не отвара сандуке са документацијом пописаних који су заточени у једном институту у Србији. Зато нам је испостављена Сребреница, врло подмукла замена теза. Недоказани геноцид за утемељено доказани геноцид Јасеновца.
Са овим, сасвим утемељеним ставовима, академик Србољуб Живановић, председник Међународне комисије о истини Јасеновца, а данас и Сребренице, чије истраживање све снажније прима и респектује и међународна јавност, наступио је на дводневној међународној конференцији „Сребреница, стварност и манипулације“, која је у Бањалуци, уочи овог викенда, окупила стручну и научну јавност из Русије, Америке, Немачке, Израела, Италије и региона, како би се утврдила истина о ратним догађањима у Источној Босни од 1992. до 1995. године.
Циљ ове конференције – каже нам академик Живановић – јесте да се верификује реална научна слика о Сребреници.
Мој став је да је она далеко од истине коју су наметнуле пропаганда и манипулација. Неопходна је реална слика која вапи за научним истраживањем истине. Уверен сам: у Сребреници није било геноцида. Сребреница је била потребна да би се, као противтежа за геноцид према Србима у НДХ, приписала српском народу. Истовремено, била је потребна и као оправдање за прво бомбардовање Срба, пола века од инсталисања НАТО. То доказујем. И то је реална слика Сребренице.
* Јесте ли уверени да ће ова конференција имати рехабилитациони одјек према српском народу у Републици Српској, али и у Србији?
Да се вратимо у прошло време… Више од пола века било је потребно да истина о Јасеновцу – најмонструознијем систему нацистичког логора у коме је убијено више од сто хиљада деце и више од седамсто хиљада православних Срба, што сам доказао као члан Државне комисије пре пет и по деценија – продре у јавност. Треба да имамо стрпљења да докажемо да нам је геноцид у Сребреници приписан како би се затамнила слика Јасеновца.
Препреке су у комунистичкој држави, после Другог рата, биле готово непремостиве. Та држава и њен суверен Тито, који је штитио лажно братство и јединство, учинили су све да се истина о Јасеновцу сакрије. Али истина је била незаустављива. Сличних препрека има данас и о Сребреници како би се српски народ држао под јармом због међународних рачуна и шићара. На нама је да се научним аргументима супротставимо, као што смо то чинили пре пет и по деценија.
* Истина о Јасеновцу, као данас о Сребреници, под јаким је рефлекторима. Ви сте један од тих рефлектора одавно упалили и осветлили истину о најстрашнијем усташком логору?
Да, био сам члан Државне комисије која је 1964. године утврдила да су у систему усташких логора систематски уништавани Срби, Јевреји и Роми. Читаве породице. Њихово потомство. Били су то дани пакла, за нас у комисији који смо из гробница вадили дечје лобање. Те лобање и то што сам тада видео и данас су моја ноћна мора.
Комисија чији сам члан био можда и не би започела рад да није било притисака породица убијених, али и борачких удружења. Мислио сам да од тог пакла нема већег. Оно што је уследило, не кажем да је био већи пакао, али јесте био пакао. Кад смо дошли до тога до чега смо дошли, све је чињено да се од јавности сакрију докази.
* Ви сте их, ипак, обелоданили?
Јесам, али то је била велика мука. И моја лична несрећа. Због Јасеновца сам морао да напустим Србију, односно Југославију, и цео радни век проведем у свету, носећи главу у торби. Титов режим је био суров. Чувао је себе и режим. Чувајући тајну Јасеновца, није штедео… туђе животе. И заветовао сам се, тај завет и данас носим, да ће се истина о Јасеновцу пронети, као и истина о Сребреници, за коју се, неутемељено и неправедно, кривица приписује мом народу.
* Те тајне, кажете, сваким даном се све више откривају. Која је одгонетнута, а која још увек није?
Да. Једна од тих тајни је и снимак америчких пилота који се чува у Единбургу на ком се види да се масовна гробница уморених јасеновачких жртава, на потезу Доње Градине, сада у Републици Српској, протеже на шеснаест квадратних километара. Тајна је и у једном институту у Србији, у којем се чувају два сандука са документацијом жртава које су на обалу избацили Дунав и Сава. Тајна је и у масовној гробници испод Куле Небојше. Нико тим доказима, бар до сада, није приступио.
* Машинерију злочина у Јасеновцу, чак бруталнију од оне у логору Аушвиц, недавно је јавности предочио Гидеон Грајф, у свету најпризнатији истраживач Холокауста. Јесмо ли ми имали потенцијал да сами свету представимо бруталност Јасеновца или је требало да чекамо да то, уместо нас, обави странац?
Зашто? Добро је што су се и међународни истраживачи укључили да докажу страхоте и бруталност Јасеновца, који Грајф назива балканским Аушвицем. Његова мултидисциплинарна студија, у којој је први пут упоредио злочине у Аушвицу и у Јасеновцу, велика је помоћ српском народу.
* Може ли се очекивати да слична студија, која ће после Међународне конференције у Бањалуци о Сребреници разоткрити све манипулације у вези с кривицом српског народа, ускоро угледа светлост дана?
Све је на нама. Српски народ, његови најбољи и најумнији људи треба да се супротставе лажима о Сребреници. А то не може преко ноћи. Потребни су посвећеност, упорност и рад на документима, како би се отклониле лажи, годинама таложене.
Надам се и да ћу лично радити на таквој студији. Верујем да су на истом задатку руководства Србије и Републике Српске. Охрабрује заједнички наступ лидера и ентитета и Републике Србије да се супротставе машинерији негирања страдања српског народа. Ми морамо да знамо, а верујем да је то све јасније у народу са обе стране Дрине, да нам се историја не сме понављати. Народ који није савладао своју историју осуђен је да је понавља. Ваљда смо, не само у протеклим деценијама, већ кроз читаве векове, то научили.
Тврдим, да је српски народ између Првог и Другог рата сагледао трагедију и извукао поуку, не би му се поновило страдање ’41. А да је спознао страдање ’41, не би му се догодила ’91. Не би му се, после, догодио погром у Хрватској, ’95, и погром на Косову и Метохији, четири године касније. Ми, Срби, не треба да будемо усхићени због тапшања и похвала да смо гостољубив и помирљив народ. Ми треба да похвале прихватимо, али на уму вазда треба да имамо историјска искуства.
НЕПРАВЕДНО НАМЕТНУТА КРИВИЦА
Потреса ме чињеница да никада нећемо докучити коначне размере ужасних страдања српског, јеврејског народа и Рома у логорима Јасеновца – каже академик Живановић.
Али негде јесте сатисфакција да је истина, утврђена пре пола века и затамњивана, затурана и заташкавана, данас постала неспорна. Она је у фокусу не само домаће стручне јавности већ је и део међународних институција које преиспитују ставове држава у којима делују. То није довољно. Потребно је да се на тим истраживањима надограђујемо. Подижемо. Да враћамо углед, због неправедно наметнуте кривице.
ДА НАМ СЕ НЕ ПОНОВИ ИСТОРИЈА
Сматрам да би било насушно потребно да генерације које данас стасавају и које ће тек доћи знају за страдања свог народа, и да Јасеновац, највеће српско стратиште свих времена, уђе у уџбенике, како нам се историја не би понављала – поручује професор Живановић.
Ми, данас, не налазимо примере да се у школама у Србији о томе учи. На моју велику жалост, о злочинима у Јасеновцу, у којима су страдали невини људи, ништа се не зна. А ја знам и доказујем да је усташка Хрватска била једина држава која је у систему концентрационих логора имала и посебан логор за децу, у коме су на најсвирепији начин скончала своје младе животе.
НЕГИРАЊЕ ЗЛОЧИНА
На питање зашто се Хрватска, као чланица Европске уније, и даље упиње да негира усташке злочине у систему логора Јасеновац, академик Живановић одговара:
За мене то није никакво изненађење. За мене није изненађење ни да се све снажније повампирује усташтво у Хрватској. Оно никада није престајало, оно је наслеђе. И оно је неговано из разних европских центара на које се у Загребу позивају. Нисам оптимиста да ће неко рећи: доста.
Милена МАРКОВИЋ
http://www.novosti.rs/