Прије осам година свечано је обиљежено три вијека од успостављања званичних односа Русије и Црне Горе. Током та три вијека заједничке историје, значајан број истакнутих Црногораца, укључујући и највеће личности наше историје, маштали су да хиљадама километара удаљена Црна Гора и формално постане руска губернија, што је, с обзиром на све руске дотације државном буџету све до 1916. године, de facto и била.
Не тако давни црногорски доживљај Русије, сликовито је описан у стиху „Гледао сам цркву у свето Кијево, сва Црна Гора стала би јој у порту“. Ријеч је о пјесми Матије Бећковића „Распра пред никшићким манастиром“. Међутим од 2011. године до данашњих дана у односима Руске Федерације са Црном Гором, као и са некадашњом Кијевском Русијом, потекла је зла крв. У исто вријеме успостављена је и необична интеракција између режима у Подгорици и Кијеву.
На сцени тренутно иду два паралелна процеса, украјинизације Црне Горе и монтенегринизације Украјине. Преписивање историје, наметање већинској језичкој заједници језика мањине и русофобија представљају тековине савремене Украјине, које уз одређена прилагођавања овдашњим унутрашњим приликама, проносе на Црну Гору. Украјински модел прекрајања историје инструментима државне принуде копира се и у држави Мила Ђукановића.
Непосредно након мајданског преврата, Украјина усваја закон по коме се ослобођење од нациста третира као „совјетска окупација“, док су за истицање симбола совјетске епохе и Руске империје, као што је рецимо геогријевска лента, предвиђене и законске санкције. На сличан начин у Црној Гори се данас третира и ослобођење и уједињење 1918. године. Недавно усвојени закони, на исти начин као у Украјини, садрже и казнене одредбе за све који доводе у питање догме о српској окупацији.
Законски механизми, којима се обезбјеђује дискриминација језичке већине, веома су слични у обје државе. Када сам 2013. године посјетио Кијев, једини језик којим се могао чути на улици, продавницама, ресторанима, банкама и тд. био је руски. Ипак проблем наметања језика мањине већинској језичкој заједници донекле је комплекснији у Украјини, јер се украјински језик од руског разликује отприлике колико српски и македонски.
Посљедњих година црногорска држава активно шири русофобију, по сличним матрицама као што се то ради у Украјини. Од парламентарних избора октобра 2016, предсједник Мило Ђукановић, шеф дипломатије Срђа Дармановић и министар одбране Предраг Бошковић, више пута су директно оптужили Русије за покушај подривања унутрашње стабилности, не само у Црној Гори, већ и у Европи.
Са друге стране, монтенегринизација Украјине огледа се у примјени, у Црној Гори патентиране, технике куповине бирача. Према извјештајима који су се појавили након првог круга предсједничких избора одржаних прије 15 дана, као један од разлога уласка актуелног предсједника Петра Порошенка у други круг, била је разрађена шема куповине гласова. Из ових извјештаја сазнали смо да цијена гласа у Украјини износи 40 евра, неких 10-ак евра мање од одавно утврђене просјечне цијене гласа у Црној Гори.
Међутим, величина земље и број становника, наметнули су потребу да се куповина гласова реализује у много софистициранијем облику него у Црној Гори, гдје се како показује снимак и даље актуелне афере „Коверта“ гласови и даље купују за кеш. Грађанину спремном да „прода“ свој глас у Украјини, на кућну адресу достављала се картица са 500 гривњи, око 20 евра, на рачуну. Након обављеног гласања, ова сума се дуплирала за још 500 гривњи. Поред куповине гласова, исти извјештаји тврде да је актуелни предсједник Петро Порошенко манипулисао и са однедавно уведеним електронским системима за бројање гласова, као и са преусмјеравањем материјала са бирачких мјеста.
Прве анкете пред предсједничке изборе Петру Порошенку предвиђале су тек неких 8% подршке, без шанси за улазак у други круг. Међутим, након првих анкета услиједили су инцидент у коме је руска морнарица заробила украјинске чамце у Керченском мореузу, па спорна додјела томоса Украјинској православној цркви. У обје ситуације Порошенко је био веома активан. Та 2 нова момента су, уз могућу куповину гласова и злоупотребе електронског система за гласање, пресудно утицали да Петар Порошенко практично дуплира подршку коју су му предвиђале прве анкете и да за пар процената иза себе ипак остави Јулију Тимошенко и Јурија Бојка, до мајданског преврата потпредсједника владе којом је предсједавао Николај Азаров.
Успјех у другом кругу предсједничких избора за Порошенка и даље изгледа као немогућа мисија. Побједник првог круга Владимир Зеленски добио је готово двоструко више гласова од актуелног предсједника Украјине, док су треће и четврто пласирани кандидати Тимошенкова и Бојко заједничким саопштењем оптужили су Порошенка за изборну превару.
Међутим Порошенкова смиреност и оптимизам, упркос минусу од близу 15% у првом кругу и непријатељском расположењу треће и четврто пласираног кандидата, заједно око 25% подршке гласача, дјелују заиста чудно. Да ли је ријеч о блефу, или можда очекивању да ће уз горе побројане инструменте злоупотреба и манипулација поново пребацити очекивања сазнаћемо већ у недјељу.
Од резултата недјељних избора у великој мјери зависи да ли ће се реализовати и званична посјета црногорског предсједника Мила Ђукановића Украјини, најављена у фебруару, након сусрета два државника на Минхенској конференцији.
Чак и у случају изостанка новог изненађења и изгледног Порошенковог изборног пораза, захваљујући пранкерима Лексусу и Вовану широј јавности оквирно је познато које би теме Мило Ђукановић могао да разматра са украјинским колегама.
Побједа Владимира Зеленског могла би да заустави процес монтенегринизације Украјине, док ће процес украјинизације Црне Горе трајати најмање колико и власт Мила Ђукановића.
Уколико Милова власт и даље потраје, Црна Гора би на крају могла да постане политичка украјинска губернија.