Оригинално издање завршни документ међународне конференције „Сребреница – стварност и манипулације“, одржане у Бања Луци
ОРГАНИЗАЦИЈА СТАРЈЕШИНА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
НЕЗАВИСНИ УНИВЕРЗИТЕТ БАЊА ЛУКА
ИНСТИТУТ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ СТРАДАЊА СРБА У XX ВЕКУ БЕОГРАД
Из објављених и презентованих реферата, те спроведене расправе на Међународној научној конференцији „Сребреница – стварност и манипулације“, одржаној у Бања Луци 12. и 13. априла 2019. године, учесници Конференције дана 13. априла 2019. године сагласно усвајају и доносе
ЗАВРШНИ ДОКУМЕНТ КОНФЕРЕНЦИЈЕ
1. Међународна научна конференција „Сребреница – стварност и манипулације“, на којој је презентовано 48 реферата 52 аутора и коаутора, од којих је 16 са простора изван подручја бивше Југославије (Русија, САД, Енглеска, Француска, Аустрија, Холандија, Португалија, Швајцарска и Бугарска), представља научно-стручни национални пројекат, чији је основни циљ утврђивање истине о догађајима у и око Сребренице у протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини.
2. Снагом аргумента разобличена је неоснованост оптужби и пресуда усмјерених против српског народа у намјери да му се припише кривица и одговорност за наводни геноцид над бошњачким становништвом Сребренице током јула 1995. године.
3. Освијетљен је и чињенично сагледан историјски контекст злочина и погрома над српским народом у Сребреници током Првог и Другог свјетског рата, али и посљедњег грађанског рата у Босни и Херцеговини у периоду 1992 – 1995. година, када је у Подрињу страдао велики број српског цивилног становништва.
4. У протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини догодили су се злочини различитог обима и интензитета на цијелом простору БиХ.
5. Злочин који се десио у Сребреници у јулу 1995. године се, у складу са општеприхваћеном дефиницијом коју је утврдила Међународна Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, а која и данас егзистира као инструмент међународног права, не може се сматрати геноцидом.
6. Не постоји довољно научно и правно верификованих доказа, да је на српској страни у грађанском рату у БиХ, постојао удружени злочиначки подухват о присилном уклањању муслиманског становништва (Бошњака) као ни заједничка намјера, нити заједнички циљ за такав подухват, па тиме нема ни доказа о геноциду, односно удруживању ради вршења геноцида (удружени злочиначки подухват је тековина енглеског законодавства, кога се то исто законодавство одрекло прије неколико година).
7. Правне квалификације злочина у Сребреници које је дао хашки трибунал кроз изрицање пресуда одређеном броју оптужених и осуђених лица, нису засноване на научно, стручно и професионално верификованим чињеницама и доказима, већ, углавном, на неистинитим и лажним изјавама одређеног броја свједока из реда бошњачког народа и других, те као такве морају бити подвргнуте научној, стручној и професионалној верификацији.
Тражи се од институција Републике Српске и Републике Србије да покрену поступак и дају све потребне гаранције да сви осуђени у хашком трибуналу из реда српског народа издржавају казну затвора у земљама чији су држављани, односно у Републици Србији и/или Републици Српској.
8. Нема научно потврђених доказа о тачном броју страдалих у борбеним дејствима и ван борбених дејстава у Сребреници у љето 1995. године.
9. Може се, изван разумне сумње, закључити да исељавање цивилног становништва из Сребренице није било присилно, већ је то био једногласан избор представника цивилне власти и локалног становништва, команде 28. дивизије и одређених механизама међународне заједнице.
10. Постоји довољно поузданих чињеница да је злочин у Сребреници циљано добро осмишљен, детаљно испланиран, дуго припреман и успјешно реализован од стране оперативаца страних обавјештајних служби, финансијски и медијски подржан од стране војних моћника западних земаља, бошњачког војног и цивилног руководства, са основним циљем прибављања ваљаног алибија за бомбардовање положаја Војске Републике Српске и српског становништва осиромашеним уранијом, у сврху слабљења позиције Републике Српске и дуготрајног и систематског уништења српског народа у Босни и Херцеговини.
11. Хашки трибунал је незаконита, зависна и пристрасна кривичноправна творевина која није примјењивала општеприхваћене стандарде међународног права, већ је судила на основу правила која је сама установила и која нису и не могу бити извор међународног права, па је потребно установити нови законит међународни механизам који би преиспитао све изречене пресуде. Никакве пресуде, па ни пресуде хашког трибунала, не могу бити преперека за даља научна истраживања ради установљења цјеловите истине.
12. Потребно је извршити попис свих српских жртава у XX вијеку, па тиме и у посљедњем грађанском рату у периоду 1992 – 1995. година. Потребно је покренути иницијативу за изградњу Меморијалног центра жртава средњег Подриња.
13. Потребно је ојачати институционалне капацитете Републике Српске ради утврђивања пуне истине о протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини ради даљег развоја и опстанка Републике Српске и српског народа на овим просторима.
14. Указујући на бројне пропусте и неистине, научна конференција је утемељила оквире историјске истине о догађајима у Сребреници, над којом се више не могу фабриковати неистине и правити компромиси.
15. У циљу приближавања истине другим заинтересованим странама, али и спречавања даљег ширења лажи и неистина, овај завршни документ и зборник радова, на српском и енглеском језику учинити доступним свим релевантним субјектима домаће и међународне јавности.
Потребно је учинити додатне напоре да се овај завршни документ и зборник радова, или барем апстракти и закључци сваког рада појединачно објаве и на руском и кинеском језику и учине доступним руској и кинеској јавности и најважнијим институцијама Русије и Кине.
ПРЕДСЈЕДНИК ОРГАНИЗАЦИОНОГ ОДБОРА
Проф. др Милован Милутиновић
Извор: Нови Стандард