Годишњица смрти мале Милице Ракић: Чико, ја тебе гледам с’ неба

„Чико зашто си ме убио, шта сам ти била крива“, са неба пита мала Милица којој је злочиначка рука НАТО заувек детињство прекинула. Тим истим „чикама“ који, у операцији цинично названој „милосрдни анђео“, убише овог маленог анђела, постављамо само једно питање — спавате ли мирно?

Или вас прогоне слике невино настрадалих. Прогоне ли вас слике дечице, убијене јер су се велики играла рата. Јер сте се ви „чико“ играли свемогућег.

Прогоне ли вас крици неутешених родитеља, чију сте децу из наручја бомбама отргли?

Прогони ли вас савест?…Имате ли је?

Милица би данас била девојка. Можда  би „чико“ измамљена овим пролећним сунцем кроз овај исти парк, у ком њена биста опомиње да не заборавимо, трчала да се сретне са другарицама испред факултета, Правног факултета. Факултета, у коме студенти уче о постојању нечега, за шта ви ви „чико“ никада нисте ни чули.

О постојању правде која у вашем свету не постоји. Или можда постоји, али је слепа. Исто као што сте и ви „чико“ били слепи, када нисте видели кога убијате.

Када нисте видели, да товаре смртоносног терета кога сте желили да се отарасите, бацате на невину душу која је маленим ножицама пазила да мрава не згази, а ви сте је „чико“ НАТО цокулом као откинут попољак на путу, згазили и смрвили.

Коме треба ваша милосрдност, ако су јој руке до лаката крваве.Коме треба ваша демократија ако доноси разарање, несрећу, ако у црно мајке завија, ако невини од ње страдају.

Све Милице овога света вас моле, изујте своје НАТО цокуле, доста су пупољака згазиле.

Чико, ја тебе гледам с’ неба

И видим те као на слици.

Чико, ја сам онај цвет-беба

Који си убрао у Батајници.

 

Ја сам била она мала

Милица, што је задремала

У мамином загрљају,

А пробудила се у рају.

 

Сад нисам она булка румена

Већ бели анђелак оне булке

Што гледа своје најдраже с неба

И види тебе… и твоје руке.

 

Мој тата се сада брије

А моја мама пегла пелене

Ја их видим и жао ми је

Што не виде и они мене.

 

Ено и моје розе ноше

И лутке што се смешила на ме

Кад су твоје зле тице дошле

И отеле ме од моје маме.

 

Тада сам се овде попела

С неком дечицом непознатом

Али бих много више волела

Да сам доле, с мамом и татом.

 

Да ти кажем још само ово

Па иди и заборави ме.

Мама ће да ме роди поново

И даће ми још лепше име!

аутор: Добрица Ерић,

Прошло је 20 година од НАТО агресије на нашу земљу. Проћи ће још много година, али ће сећање на овај злочиначки подухват «Великих», а на скали људскости тако мизерно малих, остати у дубини бића свакога од нас.

Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. нешто пре 20.00 часова на основу наређења тадашњег генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане. Напади започети 24. марта, трајали су 11 недеља и према проценама различитих извора у њима је погинуло између 1.200 и 2.500 људи.

У бомбардовању које трајало 78 дана, уништавана је инфраструктура, привредни објекти, школе, цркве, здравствене установе, медијске куће, споменици културе.

У тој игри показивања своје моћи, гађана је и  кинеска амбасада. Рекли су, грешком.Једна крстарећа ракета типа BGM-109 Tomahawk, погодила је зграду амбасаде одневши три живота. Погинули су новинар агенције „Синхуа“ Шао Јунхуан, новинар часописа „Женмин жибао“ Син Синг и његова жена Ђи Ђинг.

Ништа није било поштеђено. Ништа им није било свето.

Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Дан раније, 9. јуна, представници Војске Југославије и НАТО-а потписали су у Куманову Војно-технички споразум којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и улазак међународних војних трупа.

Памти мој народе!

Лола Ђорђевић