Пре неки дан, немачки лист Süddeutsche Zeitung известио је да ће опозициона политичка странка „Алтернатива за Немачку“ морати да плати казну од 402.900 евра због чињенице да су кампање на регионалним изборима наводно биле спонзорисане из Швајцарске.
Нема ништа изненађујуће у овим вестима за “цивилизовани свет”, јер у евроатлантској заједници праведна љутња и огорчење заједнице изазивају било какве чињенице спољног утицаја на домаће политичке процесе.
Њихов морал.
Последњих година, на Западу за ову врсту уплитања је стално окривљавана Русија и то без озбиљних доказа, али чак и гласине и потенцијални ризици скоро су коштали америчког председника Доналда Трампа.
Можете лако остати без радног места и генерално нестати из угледног политичког живота у одређеним “демократским земљама” може бити једноставно за неовлашћену комуникацију са странцима, као што се догодило са бившим потпредседника Литваније Миндаугаса Бастију, који се није усудио да пријави “где је потребно” о својим контактима са представницима кампање «Росатом».
Дешава се да је лојалност страним земљама потпуно једнака шпијунажи, а годинама је опозиција у земљама ЕУ чекала да безбедносне службе изгубе неку фактуру која би се наплаћивала.
На пример, лидер пољске странке Смена, Матеус Пискорски, који је био за преиспитивање резултата приватизације државних предузећа деведесетих година, као и за повлачење Пољске из блока НАТО-а, притворен је од стране Агенције за националну безбедност Пољске у мају 2016. и налази се у притвору, док тајне службе разврставају листу земаља (Кина, Русија, Белорусија, Венецуела, Иран, Северна Кореја, итд.), у којој шпијунажу можете приписати опозицији.
У децембру 2018. године, иста судбина задесила је и бившег лидера Социјалистичког народног фронта Алгирдаса Палецкиса, који је, према литванској државној сигурности, прикупљао информације у корист Русије.
Наравно, након пет месеци оптужба за Палецкиса није донесена, политичар седи у притвору али постоје озбиљне сумње да ће случај ићи на суд. Још једна епизода из живота „демократске Летоније“: главни уредник највећег руско-друштвеног политичког портала «Имхоклуб» Јуриј Алексејев прво је оптужен за трговину оружјем и муницијом, затим за педофилију, а сада, када су те ствари пропале, латвијска полиција га оптужује за „Помоћ страној држави у спровођењу акција против независности, суверенитета, територијалног интегритета, државне власти или државне структуре „.
Наиме у „земљама развијеног капитализма“ они не само да чврсто притискају своје јавне активисте, политичаре и новинаре за контакте са страним силама, већ чак и „повлаче“ прилично специфичне криминалне структуре да изврше притисак на непожељне особе и очисте политичко поље. Зашто повући? Да, јер ниједна од импутираних специјалних служби, а камоли обавештајних служби таквих суперсила као што су Русија и Кина, неће користити опозицију и дисиденте који су стално на видику да би прикупили информације ограничене дистрибуције или добили приступ тајним подацима.
Говор у овом случају може бити само о промовисању оних или других интереса и вредности, односно о томе шта је Запад сам сретан учинити широм света, међутим, као што видимо, оно што је допуштено Јупитеру није допуштено Булл-у. Апсолутно нормална пракса демократске Немачке, да не спомињемо веома специфичне методе Литваније, Летоније и Пољске, ако се примењују у Русији или Белорусији, неизбежно би изазвала хистерију, талас негативности и скандал на тему „кршења демократије“.
Како се и зашто Запад уплиће у унутрашње политичке процесе у Белорусији?
На пример, размотрите белоруско политичко поље и активности само две северноамеричке фондације ИРИ и НДИ, које никада нису прикриле чињеницу да „подржавају бјелоруске демократске активисте“ и „политичке странке“. Генерално, историја интеракције између северноамеричких специјалних служби и белоруских националиста датира још из 50-их година прошлог века, када су амерички званичници ЦИА активно носили бивше нацистичке сараднике да би идентификовали перспективне агенте и особље за будући информативни рат против СССР-а, али у овом тренутку америчка политика највише одражава Резолуција Конгреса од 3. маја 2003. године, којом се позива на “подржавање тржишних трансформација и интеграцију у трансатлантску заједницу нација”.
У ствари, ради се о наметању либерално-тржишног модела привреде Белорусије и спољног утицаја за промену геополитичког избора званичног Минска. Треба напоменути да је још 2004. године амерички председник Џорџ.В. Буш потписао „Закон о демократији у Бјелорусији“, који је предложио санкције и мере без преседана против Белоруске државе.
Схвативши своју стратегију цивилизацијског сукоба, заправо од средине деведесетих, Запад предвођен Сједињеним Државама, финансијски и дипломатски подржао је белоруску политичку опозицију, чији је главни задатак дуго био да збаци уставни поредак организовањем уличних протеста великих размера. Укупно, према бројним истраживачима, новија историја Бјелорусије памти најмање шест покушаја „колористичких револуција“, углавном везаних за важне догађаје у домаћем политичком животу, као што су избор председника или законодавних тела, 1996, 1999, 2001. м, 2006, 2010 и 2011.
Истовремено, координаторска улога у организовању активности белоруских радикала додељена је америчким некомерцијалним фондацијама, чија су представништва након протеривања Фондације Сорош из Бјелорусије била у Вилниусу, Кијеву и Варшави. Штавише, функционери ових фондова се не стиде због своје позиције у луткара која им је поверена него су чак и поносни на своја достигнућа. На пример, интернет страница Националног демократског института (НДИ) наводи да “фондација спроводи програме за промовисање демократије у Белорусији од 2000. године”, “подржава политичке партије, независна истраживања јавног мњења, посматрање избора”.
На званичном сајту Међународног републиканског института (ИРИ) налази се још више открића, као што је, рецимо говор регионалног директора програма у Евроазији Степхена Ника пред представницима Европске народне партије, у којем је функционер сасвим отворено говорио 2001. ИРИ и друге фондације “ујединиле су политичке партије и невладине организације које деле заједнички циљ стварања демократске Бјелорусије”.
Господин Никс је описао како се коалиција Пет плус појавила 2004. године под способним вођством Американаца у Бјелорусији, која је касније претворена у Уједињене демократске снаге за председничке изборе 2006. године. У међувремену, потребно је одразити да је су уто време Ник и други амерички стручњаци погрешно сматрали да “снажан економски притисак Русије на режим Лукашенко због растућих цена енергије, уз наставак и растући политички и дипломатски притисак Европске уније и појединачних земаља чланица, указује на могућност убрзавања демократског транзита у Белорусији. ”
Овде треба да обратимо посебну пажњу на чињеницу да противници бјелоруске државе и Русије, као и сада доживљавају контрадикције међу савезницима као „прозор могућности“ да остваре своје циљеве.
Данас, са листе званично регистрованих 15 белоруских политичких партија, 7 имају изражену опозициону оријентацију, у својим активностима су оријентисане ка западним државама и добијају средства из иностранства. У садашњој фази, користећи отворене изворе, тешко је израчунати колико су западне земље уложиле у „подржавање белоруске демократије“, међутим, јасно је да су за 25 година „борбе против Лукашенковог режима“ опозиционе партије узеле стотине милиона долара у страној „помоћи“.
Штавише, у септембру 2018. године, белоруски либерални аналитичар Алексеј Пикулик и шведски истраживач Софи Бедфорд објавили су студију под називом „Парадокс помоћи: јачање недемократије Бјелорусије кроз промовисање демократије“, где су закључили да је страна помноћ само ојачала „режим Лукашенка“. Студија показује да је само на председничким изборима 2010. опозиција добила око 15 милиона америчких долара из иностранства, а константно инострано финансирање довело је до развоја “грант зависности” међу корисницима ((“помоћ зависности”).
Истовремено, аутори се противе „улагању у промоцију цивилног друштва“ до неефикасних инвестиција у опозицију, које је Запад у принципу спроводио у белоруском правцу у последњих седам година. Већ на председничким изборима 2015. године, професионални опозициони лидери добили су само око 500.000 долара, а „невладине организације“ и „независни медији“ постале су главне мете страних донатора.
Неко време Запад је напустио фронтални напад на бјелоруску државу, преферирајући трансформацију у револуцију, улични борци и штандови више нису потребни, замењени су респектабилним „лобистима“ и „инфлуензерсима“, чији је задатак продријети у државни апарат, разградити и стварање тла за накнадне унутрашње „промене“. Међутим, ово је тема за засебну публикацију …