На почетку желим да вас подсетим да се на данашњи дан навршило 20 година од убиства Милице Ракић, девојчице коју је у рођеној кући, на ноши, погодио гелер НАТО пројектила, прекинувши болно и трајно један дечији живот, један сан.
Називајући овај трагични догађај правим именом – убиство, а не оним монструозним – колатерална штета, чувамо у колективном памћењу истину, која ће нас чувати док год не избледи или се не преслови.
Да смо у ризику од преумљавања можемо видети готово свакодневно.
Заборав нам служи као виза за европску будућност у коју ни Европа не верује. Иако смо страдални народ, према страдању немамо никакав однос.
Како је могуће да нам уши не запара реченица – најбоље журке су на Велики Петак?!
Из те перспективе није чудно што што мање од две деценије од разарања и запрашивања Србије и даље у сопственог џелата гледамо као у брата.
Заборавили смо или смо ударени у главу толико прецизно да је амнезија била неизбежна. У главу, ту мислим у Цркву.
Наружена споља, урушавана изнутра, чини се да је једини стуб који држи кров нашег националног огњишта, иако и сама често делује конфузно и контрадикторно због збуњујући верне. Чувајући појединце због истог дреса, избија адуте из руку истинских пастира.
Но, Цркву не треба нападати, већ бранити од непријатеља, али и себе самих.
Када се погледа са стране, ипак је Светосавље једини пут наде за српски народ, а СПЦ најбољи стожер те стратегије. Зашто је важно да Црква каналише наше идеје о Богу?
Зато што имамо пример да поред уздрмане цркве народ крене за бројним шаманима и лајф-коучима, наново убијајући себе, наново разапињући Христа.
Заборав је наметнут као идеологија која нема алтернативу. Јуче заборавити, данас истрпети, зарад сутра. Зарад мало сутра!
Данас чувајте, од јуче учите зарад неког бољег сутра које ће постати данас. Без јуче нема данас, а за сутра се ми не питамо, већ својим поступцима градимо темеље будућег времена.
„Све што видим и чујем около, толико је ужасно, страшно и кошмарно, да бих пао у потпуни очај,ако не бих веровао, знао и видео да последња реч припада Богу.“
Зато се и уздајмо у Његову правду.
Вечна слава нашој Милици.
Памтимо!
Бошко Козарски