“Зеница ока мога, гнездо је лепоти твојој” урезао је незнани арапски путник преко фресака Богородице Љевишке, опијен њеном лепотом! Тај посетилац није ни слутио да би ико на такву лепоту икада могао дићи руку и спалити је.
Богородица Љевишка настала је још у IX веку у Призрену на Косову као тробродна базилика са припратом и дрвеном кровном конструкцијом
Први пут обновљена је у XIII веку, када је у њу смештено седиште владике Призренског, а под ктиторством краља Милутина Немањића.
Милутинови архитекти су виртуозно, убацивањем два реда стубаца у простор тробродног наоса створили грађевину у облику уписаног крста, ојачали сводове како би могли да понесу сложену кровну конструкцију над којом се уздиже пет купола, и саградили необичну апсиду полигоналног облика.
И управо на апсиди, богато украшеној нишама, остављен је запис о ктиторској активности краља Милутина и име епископа призренског Саве, у чије време је краљ предузео радове на Љевишкој, пише портал Авант Арт Магазин.
За време Турака, Богородица Љевишка била је претворена у џамију, а фреске су покривене малтером.
Сликарство Богородице Љевишке пример је прелаза са монументалног стила XIII века, на наративни стил XIV века.
Најстарије сачуване фреске у цркви потичу из треће деценије 13. века. То су прикази Свадбе у Кани, Исцељење слепог и Богородица Елеуса са Христом хранитељем.
Прве две се данас чувају у Галерији фресака при Народном музеју у Београду, док је трећа сачувана на јужном ступцу јужног брода цркве. Преостале фреске у Богородици Љевишкој су из 14. века и дело су мајстора Михаила Астрапе и његових помоћника, насликане између 1307. и 1313. године. Међу њима су циклуси великих празника, Христових мука, чуда и парабола, као и портрети светаца и српских историјских личности (Стефан Немања, Свети Сава, краљ Милутин).
Нов, наративни, стил сликарства представља мноштво малих сцена, са малим фигурама, рађеним по угледу на минијатурно сликарство. На фрескама новог стила представљене су илустрације из Јеванђеља, сцена из романа Варлаам и Јоасаф, а један циклус је настао из беседа Светог Јована.
Посебну пажњу привлачила је композиција Страшног суда рађена новим стилом, која је због израде детаља изгледала разбијено, те се из вида губила као целина. Оно што је посебно било интересантно је то што су се у сликању грешника и њихових мука дали уочити извесни иронични, комични, а у појединим сценама чак и порнографски елементи као у представи млинара који је закидао на мери, а насликан је наг са лопатом у стражњици, наводи се у делу Културна историја Срба.
Црква Богородице Љевишке осетила је на себи страшне последице бурне српске историје. Први пут страдала је за време Турака 1445. године, када су њене предивне фреске прекречене, а црква претворена у џамију. Тек 1912.године, након ослобађања Призрена од турске власти, Богородица Љевишка поново је постала хришћански храм, а приликом истраживања и конзерваторских радова 1952. године фреске су поново откривене.
Друго, још ужасније страдање, Богородица Љевишка доживела је после рата на Косову марта 2004. године.
Црква је гађана ватреним оружјем и спаљена је. Том приликом оштећени су портрети Немањића, сликарство куле као и сликарство наоса.
Од 2006. године Црква Богородице Љевишке стављена је на УНЕСКО листу светског културне баштине као део српских средњевековних споменика на Kосову и Метохији од изузетног значаја.
ОПАНАК