Када би државе Западног Балкана сутра постале чланице Европске уније, све термоелектране на угаљ преко ноћи би банкротирале, рекао је директор Енергетске заједнице Јанез Копач сумирајући своје најновије истраживање.
Како преноси Дојче веле (Deutsche Welle – DW), БиХ, тзв. Косово, Северна Македонија, Црна Гора и Србија већ сада сваке године улажу скоро 170 милиона евра у субвенције за производњу енергије из угља. Када би тих пет земаља ушло у ЕУ, годишње би на ту суму дошло још милијарду евра.
Разлог је – трговање емисијама, односно плаћање накнада за производњу отпадних гасова у ЕУ. Компаније које загађују ваздух гасовима који изазивају ефекат стаклене баште у ЕУ морају за то да купе права, односно да плаћају одређену суму.
На пример, производња једне тоне угљен-диоксида (ЦО2) кошта 20 евра. Електране на угаљ на Западном Балкану су посебно прљаве и штетне по здравље. Дакле, морала би да се плати висока цена да би оне и даље функционисале након уласка у ЕУ.
Директор Енергетске заједнице, асоцијације ЕУ и земаља источне и југоисточне Европе за енергетски сектор, каже да би било добро да се већ сада у земљама Западног Балкана уведе порез на емисију штетних гасова. Уместо 20, требало би наплаћивати неколико евра по произведеној тони, а прикупљени новац би онда могао да се улаже у обновљиве изворе енергије. Као резултат тога, енергетски сектор би се полако припремао за приступање ЕУ. ;
Али стварност је другачија. У наредних неколико година на Балкану је планирана изградња нових електрана на угаљ, а иза свега се крије рачуница. „Већина енергије произведене на угаљ на Западном Балкану извози се у ЕУ. Та енергија је у ЕУ јефтинија од електричне енергије из електрана на угаљ у ЕУ које морају да плаћају накнаде за емисију штетних гасова“, објаснио је Копач.
Масовне државне субвенције за електричну енергију произведену из угља постоје и у ЕУ – на пример у Немачкој или Пољској. С друге стране, Европска комисија већ годинама позива на производњу енергије из обновљивих извора. До 2020. године, 20 одсто електричне енергије која се троши у ЕУ требало би да буде произведена из обновљивих извора, а до 2030. тај проценат би требало да буде 32. Многе државе-чланице ЕУ, укључујући и Немачку, неће постићи циљ за 2020. годину.
Земље које желе да се придруже ЕУ такође би требало да се руководе тим циљевима. Стога се у југоисточној Европи промовише изградња „зелених електрана“. Као резултат тога, у Србији, БиХ, Хрватској, Северној Македонији, Албанији и Црној Гори тренутно се планира и гради више од 2.700 тзв. мини-хидроелектрана капацитета до 10 мегавата (МW) – на жалост локалног становништва и активиста за заштиту животне средине.
Производња електричне енергије из хидроенергије углавном је само делимично одржива, јер бране изазивају велику штету по околину, тврди Игор Калаба из организације Мрежа за климатску акцију (Цлимате Ацтион Нетwорк).
Мини-хидроелектране без субвенција нису економски одрживе и због своје мале величине не би допринеле енергетској сигурности региона. Уништавање околине је катастрофално, а грађевинске дозволе често се додељују без или уз погрешну процену утицаја на животну средину. Власницима таквих електрана је, на основу важећих закона, сваки профит ипак осигуран, наводи Калаба.
Да би се супротставио таквом развоју ситуације, Калаба позива на промене. Уместо субвенција за мале хидроелектране, требало би се фокусирати на јавне тендере за велике пројекте изградње ветро и соларних електрана. Њих би требало да спроводи најбољи понуђач, слично као што је то у ЕУ. Основа за све тендере могу да буду усаглашене процене утицаја на животну средину у које би требало укључити и локално становништво, додао је.
Калаба види велики потенцијал у енергетској ефикасности земаља југоисточне Европе. Постојеће електране би уз помоћ модернизације могле да производе још више електричне енергије. Бољи дистрибутивни системи и прикључни уређаји могу да помогну у уштеди енергије.
На питање зашто то још увек није имплементирано, Калаба каже да у неким случајевима недостају знање и ресурси, на пример за имплементацију и контролу политика за заштиту животне средине. али углавном недостаје политичка воља. Да би електро-мрежа у региону била ефикаснија, поједине земље морале би да буду међусобно боље повезане. То би захтевало поверење држава у суседне земље, навео је.
Упркос свим проблемима, има и позитивних резултата. У Северној Македонији, Србији и Хрватској, у последњих неколико година појавиле су се ветроелектране. Оне испуњавају све захтеве и заиста су одрживе. Највећу промену Калаба уочава у ставу локалног становништва. Он каже да пре пет година нико у региону није говорио о енергетској транзицији док сада људи о томе говоре што је „велики корак напред“.
Извор: Бета