Познати грчки аутор документарних филмова Јоргос Авгеропулос, који је радио као дописник у Југославији за време НАТО бомбардовања 1999. године, присећа се своје мисије и каже за Спутњик да је то са чим су се сусрели било горе од било какве болесне фантазије.
Прошло је 20 година од злочина који је починио НАТО у тадашњој Савезној Републици Југославији, а Авгеропулос је био један од очевидаца тих догађаја.
Стигао је у Југославију 1999. године као дописник заједно са двојицом колега, и то два дана пре почетка бомбардовања. Још памти ужасне слике и приче из тог времена, као да се догодило јуче.
Овај документариста је преживео седам ратова, а добио је више од 40 награда из целог света за своје друштвено-политичке документарне филмове. Ово су неке од слика које су остале урезане у Авгеропулосовом сећању:
Први дан
Тренутак непосредно пре почетка бомбардовања био је заиста језив: било је потпуно мирно, никога није било на улицама, па чак ни напуштене животиње. У исто време људи су били забринути због тога шта ће се догодити. Радило се о томе ко ће живети, а ко погинути.
Када смо тог дана стигли до хотела „Гранд“ у Приштини, пре него што сам изашао из аутомобила, видео сам ужасну сцену. Дописници великих агенција журно су купили своје ствари и бацали их у приколице трактора које су чували српски војници.
Стидљиво сам сео поред веома искусног репортера грчке националне телевизије ЕРТ Никоса Пелпа, који је знао језик. Рекао ми је да седим поред њега и не причам.
Почетак бомбардовања
Када је почело бомбардовање, ми смо се налазили у хотелу. За време ваздушног напада били смо у хотелу и бележили оно што смо видели кроз прозор како смо могли. Када су гранате почеле да падају преблизу, сишли смо у подрум у хотелу. Када се завршио ваздушни напад, напустили смо зграде. Целе зграде, па чак и цели блокови су нестали.
Звуци из пакла
Разлика између ове врсте бомбардовања од сукоба у другим деловима света је у томе што бомбардовање у Београду није било константно, али је било интензивно и покривало је велику територију. Док су, на пример, у Сарајеву за време бомбардовања гранате свуда падале 24 сата дневно, седам дана у недељи.
Прво би се зачуо тај језиви звук приближавања авиона, а затим звук ракете која лети према земљи. Ти звуци, заједно са онима које емитују пројектили када експлодирају, као да долазе из пакла. Човек не може да разуме колико је то страшно слушати када си тамо.
Ракета усмерена ка хотелу
Био је још један догађај. Чули смо како лети ракета и помислили да ће пасти право на хотел у коме смо одсели. У ствари, експлозија је прогрмела тако јако и близу да се зграда тресла, разбијени су прозори, а са зидова је падао малтер. Требало нам је неколико секунди да схватимо да циљ није био хотел, већ нешто у близини.
Изашли смо и видели страшан призор: скоро читав блок је збрисан са лица земље. На том месту је био велики кратер. Ако се добро сећам, у рушевинама су били дете и старија жена, који су преживели.
Сви који смо ту били, независно од професије, направили смо ланац како бисмо извукли преживеле из кратера на површину земље. То су били разни људи — спасиоци, ватрогасци, новинари. И то је био свакодневни догађај.
Грешке НАТО-а
То се дешавало и наредних неколико дана. У неком моменту, НАТО војници су почели да праве општепознате „грешке“. Једна од њих је и напад на конвој са тракторима, за који су мислили да је колона тенкова, као и бомбардовање воза.
Стигли смо два сата након што је бомбардован конвој са тракторима. Ми, новинари, први смо дошли на место догађаја, више нико није дошао. То с чим смо се сусрели било је горе од било какве болесне фантазије, страшније од било ког заплета и надмашило је најбољи сценарио ратног филма.
Трактори су били спаљени, остаци људи који су изгорели или раскомадани експлозијом налазили су се на њима или у непосредној близини. Делови људских тела су били свуда. Видели смо мноштво врана, које настањују подручје Приштине. Јата врана су била на људским главама и кљуцала су им очи.
Мирис је оно што се не може описати речима. Ја не могу описати мирис тог напада: мирис растопљеног гвожђа, угљенисаног тела, земље помешане са крвљу. То је стварно немогуће.
Треба се трудити, док је то могуће, да се забораве догађаји који су узрок патње.
Порука за човечанство
Треба потпуно разумети и бити свестан вредности људског живота. Незамисливо је како се наш свет и живот лако могу окренути наопачке. Колико брзо нешто може да промени боју из беле у црну. То заиста оставља утисак на нас и учи нас да ценимо то што можемо обављати наше свакодневне активности, као што је, на пример, испијање кафе у сунчано недељно јутро без звука бомбардовања.
То нас учи да волимо. То нас учи да живимо сваки дан као да нам је последњи. И да не чинимо глупости.
Ратне лекције за новинаре
Репортаже о ратним акцијама увек ће бити школа за новинаре. Када видите рат у стварности, ви видите и причу која је испричана пред вашим очима, јер, нажалост, историја човечанства вековима је и историја ратовања. Ја мислим да би неке од тих тема требало изучавати и на универзитетима.
Такве лекције из новинарства нећете више нигде наћи.
И можете их искористити ако се вратите живи кући. Ви не идете тамо да бисте изигравали хероја, ви нисте војници, нити сте тамо да пуцате из аутомата како бисте се изабавили, што сам нажалост много пута виђао. Ви сте тамо да испричате ту причу и да се вратите као део историје.
(Спутњик)