Од тренутка када је пред Први балкански рат 1912. године, први пут изложена, величанствена макета Видовданског храма аутора Ивана Мештровића (1883-1962) не престаје да изазива интриге и пажњу. Јединствено архитектонско-вајарско дело у размери 1:50, поново је у фокусу јавности, јер је након опсежне конзервације, недавно први пут изложена код куће, у Народном музеју у Крушевцу.
Мештровић је храм као комплекс великих размера (100 метара висок, 250 метара дуг) замислио као органску целину сачињену од самосталних, али идејно сродних скулптура повезаних монументалним архитектонским оквиром – предочава, за „Новости“, Александар Милетић, историчар уметности. – Сама поетика храма происходи из мотива косовске епопеје, израстајући у универзалан и изванвременски симбол вековног народног страдања и васкрса.
Та симболика, предочава саговорник „Новости“, рађала се у време узаврелих националних страсти, несигурности и узлета идеје културног и политичког јединства на словенском југу.
У Видовдански храм ступало се кроз главни, монументални улаз на челу, којем је надахnуће требало тражити у мисирској уметности и пилонима којима се ступало у древна светилишта истока – предочава нам Милетић. – Приступ дверима чувају колосални лавови, њих осам. Над главним улазом, налази се фриз од девет орлова, који алудирају на браћу Југовиће, а на бочним, нижим кулама постављене су по четири коњске фигуре, које стилски подсећају на асирске коње.
Уопште, цео храм изузетно је сложене композиције. Кула се састоји од шест спратова који почивају на стојећим крилатим фигурама, изузев првог, који је по цртежу славног уметника, био затворен пунозидном масом и украшен конзолама. Сужавањем куле ка врху презентовано је узношење душе палих ратника на небо.
Грађевина је у својој основи творила слободан крст – открива Милетић. – Око читаве ове централне структуре пружа се осмострани зид, са низом стубова испред који су седеће фигуре лавова, док три слободна краја крста такође чувају упарене лавље фигуре.
Више до 100 вајарских мотива требало је да осване у аутентичном храму, а међу њима и кип Марка Краљевића висок пет метара. Серија скулптура (Видовдански циклус) награђена је Златном медаљом на Светској изложби у Риму 1911. године. Удовице, Срђа Злопоглеђа, Милош Обилић чувају се у Народном музеју у Београду, док је торзо Бановић Страхиње део фонда Тејт галерије у Лондону. У Народном музеју у Београду, на улазу у атријум, налазе се каријатиде које су красиле прилаз централној куполи храма, репрезентујући мајке, сестре и удовице палих косовских ратника.
Након првог излагања, макета је представљена на 11. Бијеналу у Венецији 1914. године, а највећи међународни успех била је велика ратна изложба у Музеју Викторије и Алберта у Лондону 1915. године – напомиње Александар Милетић.
Лондонска ратна изложба била је изузетан догађај којим је храм, скупа са Видовданским циклусом, промишљено употребљен у сврху српске пропаганде. Након Првог светског рата, макета је излагана у неколико америчких градова, али јој се, напослетку губи траг.
Пронађена је на доковима у Њујорку шездесетих година 20. века, а у наш музеј је допремљена 1971. године поводом шест векова од оснивања града.
Процењивало се да би израда Видовданског храма износила око 300 милиона тадашњих долара, а није било разумевања ни за жељу уметника да се храм подигне на Газиместану, где се и одиграо Косовски бој. Идеја југословенства у коју је уметник до краја веровао није ни пре ни после Другог светског рата наишла на потпуно разумевање критике.
Макета је, на срећу, преживела (не)оправдане националне суревњивости и један је од најпопуларнијих експоната међу посетиоцима музеја у Крушевцу.
ПОБЕДНИК
Иван Мештровић се као хрватски и југословенски уметник сматра једним од најпризнатијих скулптура 20. века, који је излагао у репрезентативним европским и светским галеријама.
Само је под окриљем монументалног стваралаштва, у Србији оставио изузетно вредна дела, попут Незнаног јунака на Авали, Победника на Калемегдану, Споменика Светозару Милетићу у Новом Саду.
МЕШТРОВИЋ О ХРАМУ
Видивдански храм јест храм религије крајњега пожртвовања, религије цара Лазара и у њему ће се проповиједати да треба у правди и свјетлости живјети и за њу умирати – говорио је о свом делу Иван Мештровић.
Софија БАБОВИЋ
http://www.novosti.rs