Други мај је граница,непробојни зид између људи и наказа. Људи се сећају и тугују, наказе се смеју, скачу по костима,пишу грозоте на друштвеним мрежама, организују роштиљ у дворишту зграде где је 46 људи живо спаљено. И још увек наказе, сваке године на овај дан раде све да рођаци и пријатељи жртава не могу да одају почаст најмилијима у близини зграде где су убијени. Стављају ограде, кордоне полиције који чак и не покушавају да зауставе нацистичке псе који кидишу на људе а који су 2. маја 2014. године по први пут окусили људску крв.
Прошло је већ пет година али у затворима нису убице него они који су неким чудом преживели пакао. Таква је логика бандерофашизма: у Донбасу људи пуцају сами на себе, у Одеси су сами себе спаљивали. Због тога се суди преживелима. Они не суде, иако на интернету постоји потпуно доступан материјал, где се може видети сваки минут ужаса и где су лица убица сасвим видљива.
У Украјини нови председник још увек није преузео дужност, али епидемија прелетања је већ почела. Истина, то се односи само на лојалност једног, прве особе, није предвиђена никаква промена, нови председник води готово исти говор као и стари, његов војни саветник са амбицијама и умом Гелетеја, или Полторака, већ прети Русији ударцем на „неочекиваном месту“.Каква би могла бити нада да ће под Зеленским починиоци злочина у Одеси бити кажњени? Никаква. Свеједно, сваког другог маја, убице ће се и даље подсмевати онима које су убили и њиховим очевима и мајкама. Они ће им се подсмевати док се Украјина, или барем сама Одеса, не опорави од ове страшне болести.
Могуће је да ће до тог момента проћи много времена али ће на крају злочинци одговарати. Сви, од оних који су наређивали до оних који су пунили бензин. А они који нису дошли да помогну нека одговарају пред својом савешћу. Јер људи нису убијени само руком нациста него и хладном равнодушношћу милионског града.
Голос Мордора специјално за Њуз Фронт