Када је пре десет година глумцу Александру Радојичићу поверена рола фудбалера Микице Арсенијевића Балерине у филму „Монтевидео, бог те видео“, није ни слутио да ће га улоге спортисте пратити током целе деценије. Иако се плавокоси Београђанин одувек бавио спортом, глума га је одвела на светско првенство у фудбалу, европско у кошарци, а сада игра за Радник са Лиона. У разговору за наш лист талентовани и скромни 31-годишњак кроз смех каже да стиже у године када ће му бити све теже да игра.
Задовољство је када можете да спојите две ствари које волите – глуму и спорт. Волим и кошарку и фудбал. Ипак, можда долази време за неки лакши, мање захтеван спорт – нашалио се Александар, кога од јуна чекају десетосатни кошаркашки тренинзи када почне снимање друге сезоне серијала „Жигосани у рекету“, аутора Драгана Бјелогрлића и Марка Савића. Шта ће се дешавати са кошаркашем Марком још увек не зна, али се нада да ће лик напредовати.
Мислим да је публика заволела серију и да је интересантна и динамична, а познајући Бјелу и његов рад и амбиције, нема шансе да ће се задовољити истом сезоном као што је прва, већ ће хтети да оде корак даље. Бјела надгледа све, и писање сценарија и рад током снимања. Осећате се много сигурније када знате да он стоји иза свега. Увек је отворен за предлоге, брине о глумцима и са њим је лако наћи заједнички језик.
Радојичића смо упознали и као Фадиља, Албанца који ради за српску полицију у руско-српској ратној драми „Балканска међа“.
Мој лик доноси баланс и показује да није један народ као народ проблем, већ појединци, групе, терористи, политичари. Ова тема је свима нама битна. Драго ми је да су се Руси укључили и да је на њихову иницијативу почело бављење овом темом. Успели су у продукционом и организационом смислу да направе филм у складу са временом у којем се налазимо, те да се ствари што веродостојније дочарају.
* Какав је осећај играти у једном о ретких филмова где су Срби позитивци?
Добар је осећај када добијете прилику да прикажете свој народ у неком другом светлу, с обзиром на то да се води пропаганда толико година и да смо ми приказани као негативци и убице. Чињеница је да Косово део Србије и да покушавају да нам одузму тај део. Мислим да овај филм на неки начин треба да створи баланс и да се негде осим у Србији види прича из другог угла. Ако ништа друго, широм Русије је филм гледан, свакодневно нам стижу поруке. Захваљују нам на емоцији тог филма, неке ствари они нису ни знали. Неки нам се чак извињавају што нису били више уз нас.
* Каква је сарадња са Русима? Шта сте научили од њих?
Доста смо слични у неким стварима, али Русија је много већа земља и наравно, има већу продукцију. Мислим да смо једни од других учили. Стварно смо успоставили сарадњу, није нам нико дао сценарио и рекао „овако се то ради“, него су имали слуха и за наше предлоге. Зато мислим да се и ту нашао неки баланс да овај филм може да буде гледан и у Србији и у Русији, јер није само из једне визуре прича испричана.
* У филму има много ратних сцена. Како сте се припремали?
Никада нисам имао прилике да учествујем у таквом пројекту, са толико пуцњаве и експлозија. Имали смо консултанта, човека који је члан руских специјалних јединица. Он нам је све показивао. Приликом нашег првог сусрета он се чудио како никада нисам пуцао из пиштоља, и нисам служио војску, па смо почели од нуле. Брзо смо успоставили комуникацију. И могу да кажем да сам на неки начин служио војни рок. Ово је и остварење мог дечачког сна да играм у акционом филму који је повезан са тематиком која се тиче нас Срба.
* Гледали смо вас и у серији „Пет“ где играте епизодну ролу. Колико су глумцу важне и мање улоге?
Апсолутно. Пристао сам између осталог на учешће у пројекту јер је редитељ Балша Ђого мој пријатељ. Он је писао сценарио и режирао и када видите да неко улаже толико труда, желите да будете део тога. Нема ту великих и малих улога. Некада је чак и слађе одиграти неку мању, ако је специфична, јер имате више простора да се поиграте са њом.
* Са колегама Радованом Вујовићем и Иваном Зекићем осмислили сте пројекат под називом „Теретана“. О чему се ради?
Направили смо пилот-епизоду серије, завршена је монтажа па су у току разговори око продукције. У питању је комедија, нешто између класичног ситкома и модерније форме. Радња се одвија у теретани изузетно лошег стања, чији су власници у обавези да до краја године испуне неке норме. Први пут у животу сам се бавио продукцијом и то је било феноменално искуство. Учим у ходу и све мора да се деси у неком одређеном року, јер немате много могућности за грешке, али морам да кажем да су нам људи изашли у сусрет и да су препознали нашу енергију.
* Ваша глумачка каријера иде узлазном путањом, шта бисте радили када би то стало?
У овом послу увек има проблема, али од кукања немамо ништа. Било је тих момената и релативно скоро сам помислио да од овога нећу моћи да живим. Али схватио сам да позитивне мисли и уопште одлучност да покренете сами себе заједно са својим колегама, истомишљеницима, могу само да донесу добро. И тако сам крајем 2017. донео одлуку да се покренем, да не чекам да ме неко позове. Стварно верујем да су ми позитивне мисли и одлучност донеле пројекте, баш у 2018.
* Да ли је и на почетку каријере било тешко?
За глуму је потребна огромна доза среће, не само таленат. И наравно, спремност да искористите прилику на прави начин, а да бисте то урадили битно је будете стрпљиви и истрајни, да знате шта вам је циљ. Имао сам среће јер сам добио прилику још на факултету и искористио сам је.
* Углавном смо вас гледали у улози добрих момака.Привлачи ли вас улога негативца?
Наравно, али све у своје време. Улоге позитиваца могу да играм цео живот, а да сваки лик буде другачији. Некако због мог младоликог изгледа увек ми дају у старту такве роле, али волео бих да играм што различитије ликове.
ДРУГАРСТВО ЗА ЦЕО ЖИВОТ
* Дружите ли се још увек са члановима екипе филма „Монтевидео, бог те видео“?
Ми смо и даље блиски. Провели смо пет година живота заједно. Сада опет у „Жигосанима“ радим и са Ненадом Хераковићем и Урошем Јовчићем. Са Виктором Савићем се баш дружим и са Андријом Кузмановићем. Не бих никога да изоставим, али заиста је то дружење остало и дан-данас.
ВАТРЕНИ ЗВЕЗДАШ
Радојчић је велики обожавалац Црвене звезде и не пропушта утакмице.
Навијач сам цревно-белих од детињства. Моја прва сезонска пропусница је из сезоне 1996/1997. Љубав према Црвеној звезди траје од најмлађих дана, а пренели су ми је деда и отац.
Александар Радојичић на премијери „Балканске међе“(фото Лола Ђорђевић)
РЕПЕРТОАР
* У којим представама можемо да вас гледамо?
У позоришту „Бошко Буха“ играм у дечијим представама „Аладинова чаробна лампа“, „Звездарски витез“, „Снежна краљица“, на вечерњој сцени у представама „Форентински шешир“, „Поштени провалник“, „Ана Карењина“ у позоришту „Мадленијанум“ и „Пази шта желиш“ у Театру на Брду 20. маја.
Тихана МИРКОВИЋ
http://www.novosti.rs/