Ипак, кад су се видели, деловало им је као да се нису ни раздвајали па су сели да попију кафу и захвале Богу што су живи и здрави.
– Сретнем данас свог ратног друга Салета у Крушевцу. Данас потпуковник, пре 20 година потпоручник. Питам га јесу ли га звали на комеморацију у Ниш. Каже да није политички подобан. Наше је било да чистимо касетне бомбе и да меримо радиоактивност. Заслуге ће покупити новопечени десетар, речи су Слободановог школског друга кога је срео након много година, и то сасвим случајно.
Ипак, кад су се видели, деловало им је као да се нису ни раздвајали па су сели да попију кафу и захвале Богу што су живи и здрави.
На растанку Слободан је Салету поручио.
– И чувај ону униформу ко зна..
Слободан Миливојевић је инжењер геологије из Крушевца и бивши члан специјалне и једине јединице АБХО формиране на нивоу Треће армије која је током НАТО дејства 1999. године радила на уклањању неексплодираног ратног материјала и мерила степен радијације. Он је мобилисан 24. марта 1999. године.
Требало је да се јави у команду петнаестог АБХО пука у једном селу близу Крушевца.
Наиме, АБХО јединица састоји се од извиђача, деконтаминатора опреме и људства, али и материјално-техничких средстава.
Недуго потом, он је пребачен у Ниш у специјалу јединицу Треће армије ВЈ која је установила да НАТО користи муницију с осиромашеним уранијумом.
– Много пре објављивања напада НАТО удара радиоактивном муницијом упозоравао сам да линија дејства иде путем Митровица-Пећ и да је остављен празан простор по средини Косова где ће доћи амерички војници. У војсци испитују хиљаде војника и утврђују да ли су озрачени, а нико није позвао нас из специјалних јединица који смо били у најближем контакту с осиромашеним уранијумом, рекао је тада он.
– Сећате се да су сви медији током прве недеље рата објавили како је у Куршумлији погођено склониште у коме су се налазиле избеглице. То је био наш први задатак и ја сам тада задужио нову опрему што је све одговарало стандардима шесдесетих година. Имао сам комплет цевчица за откривање пликавца и надражљивца, објашњава Сале.
Он је рекао како је том прилликом заправо погођен резервни штаб Треће армије и да је том приликом погинуло једанаест високих официра ВЈ.
Дошли смо да извршимо увиђај. Обукао сам заштитно одело, узео „дозиметар“ тројку, а имао сам и новији модел „МРК 87“. Сишао сам у поџемни бункер који је погођен и затекао сам страшан призор. Колеге нису обукле заштитно одело јер нису веровали да ће НАТО користити уранијумску муницију, мада је Заливски рат већ био иза нас, објаснио је.
Напоменуо је како је поџемно утвђење имало дебљину горње плоче армираног бетона од четири метара.
Овај штаб Треће армије Нато је детектовао вероватно приликом посете Виљема Вокера који је октобра 1998. године са мисијом ОЕБСА долазио овамо. Значи у маратонским разговорима са Ричардом Холбурком, Милошевић је најзад прихватио да изврши Дејтонску обавезу и омогући попис нашим војних постројења.
Додао је како је Вокер свој џип паркирао на самој плочи и кад је заставник задужен за „војно складиште“ одбио из патриотских разлога да му да увид, они су путем сателита имали увид, а заставник је потом смењен.
Одмах сам видео два пројектила, први је разбио плочу, а други је спржио, спалио и кремирао све живо у њему. Према текстури бетона, било је јасно да се радило о веома високој температури, до 3.000 степени. Знао сам да се ради о уранијуму због температуре, а од људи који су се затекли ништа није остало.
Он је почео да сакупља узорке земљишта погођених локација и то на своју руку јер га је изједао „црв сумње“. Однео је узорке пријатељу на Рударско-геолошки факултет да их испита. Иако су сви почели чудно да га гледају, он је у Команду чак задужио дозиметар који није скидао са себе.
Носио га је и без заштитног одела и кад је видео да радиоактивност почиње да расте палио се аларм у његовој глави.
Касније се испоставило да постоје озбиљне сумње да су „томахавци“ такође имали радио активно пуњење, као и ЦБУ 24 и противоклопна зрна од 30 милиметара. Имао сам сигурно 40 кесица са земљиштем када сам дан одсуства уместо за одлазак у Крушевац искористио за долазак у Београд, објашњава он.
Каже како тог дана није било струје у Београду па није могао да дочека резултате прогесионалног испитивања. Чули смо се телефоном и професор ми је рекао да има зрачења које Војска не може да детектује класичим Гајгер апаратима.
Пази шта радиш, немој да изгубиш главу, рекао ми је професор – ови се ослобађају нуклеарног отпада.
– Када сам био у Београду мој дозиметар је већ примио 250 милирендгена. У међувремену били смо по други пут на терену на Косову и то је био први пут да званично региструјемо нападе муницијом са осиромашеним уранијумом рекао је и додао како је увек истицао војницима неопходност честог туширања, купања, мењања униформи…
Он је истакао и како је приликом ревизије у касарни „Пантелеј“ измерио појачану радиоактивност и како каже, било је јасно да је нажалост и Ниш погођен муницијом са радиоактивим пуњењем, али да нико нема петњу то да објави и храброст да то призна.
Неколико дана касније, изашли смо у село Витак. Девет мојих Крушевљана тамо је погинуло. Они су били на једном брду у основној школи. Девет мртвих, четрнаесторо рањених биланс је сулудог напада на људе противоклопном муницијом. Ране на погинулима имале су сулуди пречник од 3 милиметара. Нико њиховим рођацима није рекао чиме су гађани нити су обавестили лекаре, тврди он.
Истиче како војска данас тврди како испитују хиљаду својих војника, али нико из његове јединице није укључен у испитивања.
– Ми смо вероватно највоше били изложени зрачењу. Много пре објављених мапа НАТО удара радиоактивном муницијом, видео сам да линија иде путем Митровица-Пећ, а онда везано за Ђаковицу шири се ка Урошевцу и Призрену. Само је остављен празан простор у средини Косова где ће доћи амерички војници.
То је била линија раздвајања која ће обзиром на време распада уранијума трајати милионима година. Са Косова смо били можда последња јединица која је отишла. Последња три дана изгледа да су се ослобађали нуклераног отпада који су бацали ширећи загађење поменутом линијом,говорио је овај храбри човек.
Еспресо