Почетни и иницијално образлагани наратив овог суђења је тешко замлаћивање здравог разума и логике ствари, да је у правосудним круговима и грађанству наметнуло дилему:„Ако поверујем у ову глупост, онда сам идиот, ако не поверујем, онда сам државни непријатељ.“ Људи су зато ћутали или трпели и псовали, казао је признати адвокат и бивши судија Владан Бојић у разговору који је са њим испред портала ИН4С водио проф. Владимир Божовић.
Нисте сте двоумили у вези oвога интервјуa поводом данас јако горуће теме у Црној Гори, конкретно, најављенеог изрицања пресуда у случају тзв. државног удара за 9. мај о.г.?
Ни трен, то јесте моја дужност. Проф. Михaило Ђурић је због јавне критике Устава 1974, односно претходних амандмана (што се показало оправдано и тачно) осуђен затворском казном. Кад сам добио Ваш позив сама је надошла она професорова сентенца: „Човек треба да говори, само онда када не сме да ћути.“ Мислим да се сада – не сме ћутати.
За проф. који је због чланака из 1972. Смишљене смутње и Камен раздора прогнан, смењен и утамничен, веже ме и судбина мог оца који је као судија исте 1972. разрешен судијске дужности, јер је јавно изговорио оно што је видео да се чини – комада држава. Тзв. државни удар, тј. so-called – coup d’état конверира називима чланака проф. Ђурића а и расветљава случај кроз кованице – смишљене слутње и камен раздора. Камен раздора се тиче рушења Његошеве капеле, али и сад има циљ рушења – његошевске Црне Горе.
Те смутње и раздори су ишле увек у два смера: изнутра, против Србије; а споља, Русије.
Иритира факт да су оптужницом обухваћени искључиво Срби и Руси, и док се Русима суди у одсуству, (РФ за ову ујдурму не ферма), Срби већ трећу годину труну у притвору.
Злокобан је факт што је председник већа при узимању података питао за националност оптужене, наравно Србе (бити Србин је извесно предикатно кривично дело), што је увод у изведбу старе стратегије: By keeping Serbs down and out. Држати Србе доле и ван игре. Званична МНЕ гази и по својим ужасним голооточким жртавама јер, били су за Русе! Став и држање званичне Русије ми је јасно и разумљиво а Србије, нејасно и неразумљиво.
Отуд су ти чиниоци прихвата интервјуа али фокус ће главнином бити на правној равни.
Треба разјаснити да сам адвокат, (невласт), па нема смисла примедба – притиска на суд. Штавише ове правно неутрална запажања могу колегама/судијама придати ширу слику.
Пошто потичете из судијске породице, да сте били судија и адвокат, с преко 30 година искуства шта имате с нама да поделите око овог, како су га назвали Суђењем века?
Веле, опасно је бити у праву у стварима у којима су надлежне власти у криву. А овде су нажалост дозлабога у криву. Почетни и иницијално образлагани наратив овог суђења је тешко замлаћивање здравог разума и логике ствари, да је у правосудним круговима и грађанству наметнуло дилему:„Ако поверујем у ову глупост, онда сам идиот, ако не поверујем, онда сам државни непријатељ.“ Људи су зато ћутали или трпели и псовали.
А све је почело логички суманутим идејама полуистина, лажима, чистим конструктом. Шкотски писац Sir. Walter Scott је пре више од два века изрекао: „О, како замршену мрежу плетемо када први пут почнемо да лажемо!“ Шта се то радило од 12. октобра 2016. (талика) наовамо? Па, само се подметало, варало, лагало и лажима налик истини засипала јавност и само су се претакале лажи и полуистине, једна у другу полуистину, лаж у другу дубљу, а сав подухват у циљу – да до стварне истине никад нико не дође.
Ни за шта се не залажем, ништа не предалажем, ја само излажем. (Огист Конт; Je ne suppose, rien, je ne propose rien, „expose“). А излажем чињенице онакве какве јесу. Не залажем се да се оптужени ослободе, не предлажем суду ништа друго и више но што суд зна. Изложићу правности и свој суд, а – суд може да размисли, или не. Прст на чело?
Без имало снебивања одмах ћу изнети свој правни суд да је ово суђење – Брука довека.
Ceterum censeo: малигни руски утицај преко српских терориста, малена МНЕ је сасекла.
Три су паралелна/сукцесивна циља овог суђења, први, победа ДПС-а на изборима, други, пријем у НАТО, трећи криминализација свег српског и изворно црногорског.
Зато су намерно у процес укључени „Срби“ као доушници и несрећници бивших ратова, изнемогли и сиромашни, прости, беспомоћни али показаће се измучени али – родољуби! Тако се кретао процес, тако су у тим правцима прибављани докази, стање списа, то каже.
Општепознате чињенице се у праву не доказују, узимају се истинитим а друге се доказују свим доказним средствима сем ордалија, тј. доказивања немогућег. Колеге браниоци су правно ауторитативним доказима дозначиле суду да СС С.Ђ. лаже. Дакле с потпуном свешћу говори неистине, чим нужно губи статус СС и седа на оптуженичку клупу. Али? И то лаже по 187 пут, а довољна је једна лаж (Највише лажу они који најбоље знају истину. Б. Црнчевић) за дисквалификацију статуса СС. Уместо да се постиди ГСТ јер је уплетен у лажи, он усплахирен цепа официјелна документа, али суд? Кажњава браниоце!
У МНЕ суду – Брука довека је у примени стара англоамеричка појоративна сентенца: „Do not confuse me with the FACTS„! (Немој молим те да ме збуњујеш с чињеницама.)
Колеге браниоци су упорно и стално збуњивале суд чињеницама и суду је прекипело. Ерго, не постоји разложна сумња о супротном да је суд и СДТ антиципирао исход Бруке довека, јер сам става о пуној СРАСЛОСТИ државног суда и државног тужилаштва. То датира од „чврстих веза из доба комунизма и транзиционизма“ а види се голим оком.
По чл. 118 Устава („Сл.лист ЦГ“,бр.1/07,38/13) суд је самосталан и независан, државно тужилаштво није независно, већ самостално и хијерарјијски субординисано (чл.134). То је корен адверзијалних поступка, где важи правило једнакости оружја еquality of arms a суд на главном претресу примењује правила једнака за обе стране. Жиг примитивизма Бруци довека је дао ГСТ: полакоте, лук, Нобел, Термопили, стрижице, укључењем ГРУ, ЦИА, ФБИ, ФСБ командоса, МОСАДА, то је она страшна збрка (ungodlѕ jumble). Уз непристојност, он је абузиван, не зна да ли мачка маше репом или реп маше мачком.
Неки центар моћи политичке, интересне, домаће стране, или обе, мора бити задовољен, понизно и удворнички до краја. О њима М. Селимовић каже: „Улизице, то су најгори људи на свету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сију страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси верни свакој држави, као курве неверни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док их буде нема среће на свету, уништиће истинску људску вредност. “ Криминализацијом Срба из Булајевићеве филмске комунистичке пропаганде, скупљене на бувљацима будала (Будале су људи од старине, будале ће остат довијека. П.П. Његош)
Видан је напор ГСТ и суда да обешчасти Србе прикаже их у најгорем могућем светлу, што је коренито кршење чл. 7 Устава јер изриче забрану изазивање/подстицање мржње нетрпељивости по ма ком основу. А „злочин мржње“ према Србима је – со соли МНЕ. Која год да се изрекне пресуда 9. маја пада на ДНО: правног, етичког, логичког муља, и по актерима и по методу и по концепту и одвијању суђења – правни сутерен. МНЕ је Бруком довека, везала себе “у грдне ланце“ па је свака пресуда чист – бумеранг. И да изрекне најсвирепе казне, и калкулише, и ослобађа, суд и СДТ биће Брука довијека. Чини се да се већ вехаментно буса у прса малена, јуначка МНЕ, јер је засутавила малигни утицај велике Русије и Срба. Врхунац глупости. Исећи руски империјализам, агресивно Светосваље и српску хегемонију! Постоје људи који остану празних шака, чак и када се ухвате за главу. Back to black. СДТ и суд су “потрошени“чим су заказали објаву пресуде. Изгубили су употребну вредност а власт се може играти пресудама ради притиска на ДФ. Уместо криминализације Руса и Срба, МНЕ је директно криминилизовала саму себе. Ту нису од помоћи еggheads-и (jajoglavci) тј. такојевићи којима стављају до знања велику квалитативну дисторзију, ентропију њеног садржаја. Заробљени смо изопаченим језиком историјом, квазиидентитететима, у каљугама предграђанског друштва, лишени стварне демократије, стварних остварења људских права без предоснова озбиљне правне државе. Амбиција без покрића и умишљај велике важности су одувек биле – шуњајуће болести.
Страшно је кад једно друштво деградира знање(фалш дипл.магистрати, докторати). Страшно се понизила држава тиме што се збивало у суду. Полуписменост и незнање су „госпари“ државни непријатељ бр. 1. То јесте срж парадигме дибидус правног незнања.
Индустрија свести (Бергер): људска свест се произведе на начин и облику који погодује идеологији власти. Свака глава и најнесамосталнија замишља да има самовласну свест. Опет тамо неки дижу главе.. Тито. Зато су му и дигли споменик, да се не дижу главе.
Дакле, по вама исход је неважан или мање важан, јер је брука пукла и њу је видео цео свет, шта је по Вама стварни разлог и због чега су ствари у правосућу и држави овакве?
Сажето, стање је тако, јер не постоји независна, самостална и непристрасна судска власт. Не постоји у реалији подела власти како пише у чл. 11 Устава: законодавна, извршна и судска. Однос тих грана власти је на равнотежи и међусобној контроли, тог нема. Платон и Аристотел су зачетници учења о подели власти. Од Гортинског законика пре 2.500. Поделу власти се одавно створила: Велика повељe о слободама (Magna Charta Libertatum 1215.). Права разрада поделе власти је код Монтескјеа који се може назвати оцем поделе власти. Државну власт треба контролисати и поделити је само тако да свака власт има стварну могућност да спречава друге власти и сачува слободу, права и интересе јединки.
Природа поделе власти је да штити уставну владавину и брани сједињавање овлашћења и компетенција у једном органу, применом механизама заштите начела поделе власти.
Значај начела поделе власти састоји се у стварању правне државе. Подела власти, развијајући се у оквиру владавине права, ствара функционалну и организациону схему власти. У системима апсолутног јединства власти, владар је титулар свих функција. Други државни органи власти који обављају послове у име владара, функционално и организационо су зависни. Апсолутно јединство власти не постоји у савременим политичким режимима, одлика је робовласничких држава и апсолутних монархија у којим владар има пуну доминацију. У систему релативног јединства власти један орган је титулар свих функција, учествује у вршењу сваке/делом сваке функције. Послови су одвојени, а државни органи условно самостални. Судска власт је грана државне власти која решава спорове о праву. Она је у дeмократском друштву стуб права и судска власт “суд, судски процеси и судски системи су истинско огледало сваке државе“, па суд изван и изнад политичке власти – он чува и изражава правду.
На Балкану, ЦГ, Бих, РС, С Македонији, Р Србији и другде, власт је у рукама господара.
То се постиже тако што једна харизматичка личност која води партију власти, из фотеље бира састав скупштинске већине, преко ње бира Владу, а преко оних продужених руку Тужилачки и Судски савет, те загосподари над комплетном судском влашћу. Тиме се правно предак реституише у „јединство власти“ као у доба комунизма, али сад нема бар видних комитета, већ раде службе, стране агентуре, амбасаде и слушна одељења.
Судска власт је свој образ дала под кирију господару. Судије су и даље кадије а да би постали делиоци правде морају престати бити кадије, па израсти у судије што је процес.
Независност судства је зајамчена од државе, штићена Уставом и националним законима. Дужност је установа, владиних и других, да поштују независност судства. То није случај.
Судство решава изнете случајеве непристрасно, на основу чињеница у складу са законом, без икаквих ограничења, недостојних утицаја, подстицаја, притисака, претњи уплитања, посредних или непосредних, било од кога и из било којих то разлога. Судска (стручна, професионална, неутрална) власт се разликује од политичке (законодавне и извршне). Судство се довело/но у слуганску позицију према извршној власти, центрима моћи.
Такво је реално стање ствари у свим земљама у развоју, па и у онима мало развијенима.
У свим модалима тежи се постизању тог да су три власти организоване тако да начелно буду подељене међу државним органима (separation des pouvoirs, separation of powers), уз истовремено обезбеђење уравнотежавања кочница и равнотежа (checks and balances). Код нас је слабост недовољна независност судске власти, а без ње нема правне државе. Међусобна контрола власти је превентива од злоупотребe, а равнотежа власти условљава да ниједан орган нема критичну количину власти, и подела власти се примарно остварује кроз независност судства и законитости у раду судија, што треба да искључи непосредан или посредан утицај, уплив, притисак извршне и законодавне власти на судску власт.. Основни циљ поделе власти је ефикасна, контролисана,ограничена власт са смењивим функционерима. Смисао поделе је у стварању функционалне државе, судије, најважнији делатници судства бирају се и генеришу из струке, а не из политичких партија и лобија.
Тако је по праву, али у стварности не. Судије најпре генеришу партије власти, лобији.
Судска власт у троделној подели власти није проживела ниједан једини дан живота.
Замолио бих високе делатнике судства да престану да купе труње причама о независној судској власти. Истина, труде се неке судије постати независне, али у зависном судству. Од кога? Па од извршне власти, политичких и др. центара стварне моћи чему се судство покорава уз часне изузетке. Од сада свако ко изрекне „правна држава или владавина права“ мора се угристи за језик. Парафразирам Маркса: парламентаризам је чист кретенизам, а овде је у истој равни рећи независна судска власт – чист кретенизам.
Нужна је подела, контрола и равнотежа власти. (В. Историја западне фил. Б. Расел, 2015).
Бринем да се скрушено враћамо једноумљу, култу личности и клими неталасања. Додали би понижењима човечанства и овај случај, јер неко не може понизити себе као ОН себе. Понижења човечанства Фројд: 1. Коперник (нисмо центар света); 2. Дарвин (постали смо од мајмуна); 3. Фројд (подсвесно диктира наше понашање, несвесно каже шта да ради); 4. Понижење је ДНК јер запис каже шта ће нам се десити. Сем понижења човечанства, истакао бих понижење правосућа МНЕ јер је дозволило да се у идеолошко интересном конструкту понизи и здрав разум свакога у Црној Гори и још онога на највишој чуки.
Ову тематику бих заокружио грубом истинитошћу Поперове мисли, која нимало не губи важност, већ се појачава, надмашује, надјачава и најнеочекиваније непријатности: „Кад имамо извитоперено разумевање правно уређених, демократски развијених друштава, то чине тоталитарна, комунистичка друштва, јер не могу после полувековних владавина наћи себе, препознати сву сложеност демократског и правно уређеног света“.
Владавини права треба сузбијен претерани етатизам и бирократизам, јер савремена свемоћ држава јесте стална опасност. (В. Теорија државе и права. Д. Митровић, 2010).
Значи ли да сте мишљења да је судство јасно зависно, да њиме претежно управљају центри политичке моћи, службе, изнутра, вани, а најава пресуде за 9. је погубна за суд?
Знам да ће објава пресуда 9. каква год била бити задњи ексер у ковчег владавине права. Знам, јер је свевезујућа црвена нит да живимо у свету казуалистичких, а не системских решења, да немамо кредибилне институције независне од расположења/нерасположења, умећа/неумећа, елите на власти. На зградама пише назив институције а ње у њој нема. Знам, да све што је лоше, зато што је лоше, има озбиљну тенденцију да ће трајати заувек, па нам треба нагли заокрет, а не феномен пристајања. Највећа опасност за друштво је када се једна лоша појава, ефемерно банализује, јер се дубље завуче у друштвено ткиво, и то као нормална појава. Све девијације и обмане данас имају строге званичне форме, Знам је заокрет нужност, јер ће доћи до ентропије, обртање у самог себе и тихо гашење.
По правилима Марфијевог закона никако не треба потценити глупост, зато је било нужно у овом послужити се феноменом глупости као опасношћу, али и демократским правом.
Глупост је огледало једног времена. Трагати за њом, прогонити је чак, извући је на светлост дана и представити, ма како деловало, није бар овде бескорисно. Та се тврдња утолико лакше моће подржати будући да не представља парадокс. Открити глупост једног времена значи омогућити разумевање. Признајемо да ако би се збирке глупости умножиле, то би довело до кривљења света. Данас нам нуде само ремек-дела. А лаж. У свим доменима историја произведена тако живи само кроз изабране делове. Из уџбеника у уџбеник преузима исте ликове, вредносне процене, забране. Њој недостаје основно. Ко нам у манихејству духа, каже да добро искључује зло? То су луксузни каталози. Глупости отупљују, али некад и разјашњавају и то је све. Народ је наког свих правди – гладан правде, одуран ка глупостима, јер их препознаје. Све су на њему вишеструко испробане. Тако да глупост слаби. (В. Речник глупости, Ги Брештел, Ђ. К.Каријер, 2011. Н. Сад).
Ако је спиритус мувенс глупог државног удара рачунао на глупост народа преварио се.
Театар апсурда (Théâtre de l’Absurde) је представа фикције апсурда, означава остварења драмских писаца с правом да се говори о ирационалном, нелогичном што одводи до закључка позоришта тишине. Тако су и браниоци у апсурду у тишини напустили суд.
Које по вама опасности вребају по српски народ у Црној Гори, али и за саму нашу Црну Гору као данас крајње искомпромитовану криминалну творевину ове елите на власти?
Мислим по свим наговештајима, да је на реду разбијање Митрополије – силом и законом. Спрема се по мени отужно је рећи једно коначно решење за срспки народ у Црној Гори, налик оним коначним решењима на КиМ, Хрватској, дакле (Die Endlösung).Бринем да већ постоји план прерушеног геноцида. Брине ме хронологија догађања у Црној Гори, јер има и ток, софистику, ред, науме, ућуткан Београд за протеривања свега постојећег. живућег, памћеног, традиционалног у данашњој Црној Гори у име ЕУ и личних односа.
Идеологија је само ту као погодно покриће да замагли стварне дубоке и трајне интересе.
Држава ЦГ није створила, сликовитије “родила” цркву, него обрнуто, црква је у највећим мукама “порађала и родила” државу ЦГ и црква је онај стварни “родитељ” (отац и мајка) државе ЦГ, што не може никад и никоме бити спорно. Потврда није у некаквом пропису и белешкама, него у вековима, трпљења, трајања и постојања. То се не може сместити у калупе алеја формалмних регистрација Прокрустових правних модернистичких постеља. Елита нажалост награђује данас све магеријално, а изругава се духовном. Mогли су мaло интелектуалније свог родитеља политички етикетирати и професионално елиминисати. Колонијална демократија, рађа колонијално правосуђе, оно рађа управо ту и такву свест.
Та плиткоумна, површна, обезбожена свест, памћење и савест су тло за коначно решење. Уверен сам да се елита преиграла у овим наканама, те да јој следи фатално коначиште.
Колико и како независност и самосталност правосуђа делује на адвокатуру, што се могло осликати кроз ову Бруку довијека, да ли се могао десити да је судство независно?
Никада и никако. Да је судство стварно незвисно, овај процес није могао ни отпочети. Али „на столу је била моћ“ и зато треба подсетити на нобеловца Харолда Пинтера: „Да би се моћ одржала кључно је да људи остану што дубље и више у незнању, да живе не знајући истину, па чак ни ону истину њихових сопствених живота.“ Ко је у тим и таквим околностима „питања моћи“ могао и био уставно и законски властан дати свој ауторитативан и независан правни суд, већ независан суд. Знамо да је тужилаштво преко ТС продужена рука извршне власти (а истине ради и суд преко СС), али да је постојао независан суд, актери скеча би били ухапшени, и избори поништени а случај закључен.
За адвокатуру је од изванредне важности неззависно судство, јер онда аддвокат зависи од свог знањам посвећености, вештина, искустава, а не политичког или интерсног линка.
Редбрух зато потенцира да правнички сталеж мора себе осећати као велику лигу људских права изнад свих странака, јединственог у гневу побуњеног правног осећаја против сваке повреде права, ко год да ју је учинио, за ког год, против ког год, не због оштећеног, него оштећеног права чије му је свештенство поверено. Шта је субјективност и оспорљивост вредновања него поверење у правосуђе. Ми смо у времену кад се невелика елита исувише обогатила, претежно нелегитимно, и нелегално и највећег дела народа који је на граници сиромаштва, сматрамо да нашу бригу треба поштено поделити, да не остане незбринута.
Попер наглашава да је почетна тачка правде независност судства, треба употребити методе и технике да као хируршки нож, хладан и оштар, продру дубље у „ткиво“ и тамо и у самом Уставу многих земаља (можда наћи рак), јер Устав подсећа на излог најлепших роба којих у радњи нема, што је случај и с независним судством. Лаже Устав или власт? Трећег фактора лажне владавине права нема. Очито власт њедри – зависно правосуђе.
Треба ли поновити што је Фуко скресао Митерану:„Тамо где је власт нема слободе.“ Френзен ламентира: „Где пронаћи енергију за бављење правном културом која је у кризи, кад се криза састоји у немогућности бављења културом уопше.“ Проф.Франсоа Болтер, исписује: „Ко год има моћ да те убеди да верујеш у апсурдно има и моћ да те убеди у чињење неправде.“ Е овде смо директно запели у срж овог случаја, ко је тај „убеђивач“? Јер, неке ствари су апсурдне: Bovi imponere clitellas – стављати волу самар. И шта онда?
Чуло вида и слуха су слуге ума која не могу разумети они који ума немају! Где су ту правни зупчаници правнологичког механизма да оправдају идеју конструкта убеђивача?
Конклузије се састоји из оцене везе између премисе и закључка и оцене истинитости премиса индиректно повезани с ваљаношћу, али свако дедуктивно закључивање које има истините премисе а лажан закључак, је неваљано. Шта рећи кад су и премисе лажне! Логика је наука која се бави изучавањем закључивања. (В. Логика, П. Харли,БГ, 2012).
Очито смо на терену трансцендентног ван искуства, рационалног сазнања и прешли у подручје оностраног што надилази моћ схватања. „Да ли верујемо зато што је апсурдно, тј.бесмислено/мистично.“Е на тој равни се овај случај, тренсцедентује. Хабермас: „Заимe бога, сачувајте нас филозофа, мислиоца и адвоката из власти.“ То он говори кад о питањима из домена стварне власти дају „поговоре и овом случају разни мислиоци“. Други амерички председник Адамс, је несмотрено а искрено изрекао:” Моћни увек мисле да имају велику душу и ширину погледа што им омогућује да виде више од слабих” Али, занемарио је да тако настају колоније и структуре империјалистичких доминација.
Живимо владавину похлепног капитала, а не владавину права. Ово друго је маска првом.
Да ли напослетку уочавате још неке околности од значаја како за ту владавину права и у актуелни наговештај објаве пресуде изманипулисаним руским и српским родољубима?
Већ бише деценија, поред законодавне, извршне и судске власти, учвршћена је и четврта грана власти – таблоидна власт која је у ствари „средство“ извршне власти и „моћника“ да дезавушу друге две гране власти и замајавају народ. Законодавна и судска власт су у запећку извршне власти и њеним таблоидне власти. Тако је у ЦГ у РС, на ББЦ-у,СНН-у. То је објективно Поперово сазнање. Докгод је „грумен земље“ извршне власти неслућено ојачан таблоидном влашћу већи од „највећих планина“ правног система, законодавне и судске власти, правне државе, тј. владавине права реално нема и она је ријалитна, лажна. Nervus probandi суђења Бруке вијека, због команди суда, свео се на то: да је дошло до аберације, друштва су одступила од правног пута, заведена влашћу – путевима заблуда. А наше правне системе вреднотама америчког права и схватања и то не тек у сфери права,
Данојлић у “Маргиналијама пише: Јадне речи „у шта их све не уваљују и како их не понижавају(…) Као и нас све уосталом: али речима је много теже, оне не могу да се бране.
„Нико не може схватити један део пре него што прочита целину.“ sedes materiae је у сентенци: Ubi ius, ibi remedia, која не значи просто – Тамо где је право, тамо је и заштита, него суштински, да је скована с поруком да право не постоји тек да уреди дате друштвене односе и преточи их у правне, него и да заштити слабе. Српски народ је тешко угрожен. На делу је тешко деградирање свих српских интереса, права, слобода, то је nuda veritas.“
Без обзира на пресуду која ће бити објављена 9. маја, Decision purpose (Purpose of the decision), њена сврха ће се проказати објавом, али Decision reason (Reason of the decision) њено образложење ће тврдим бити врхунац правног стида, бешчашћа и суноврата права.
In fine – пресуда може бити брутална, спекулантска, с дугмадима копчаним на леђа, карикатурална, нужно антируска, антисрпска и смртна казна правосуђу Црне Горе.
Копмлетна спољна политика МНЕ је једнака албанској и свакој бедној поданичкој, „док ти пузим низ длаку безбедан сам и обратно“, док ти за нешто требам, удобно живим и обратно“,„док имам употребну вредност за те твоје прохтеве имаћу власт“.
Да ли се људски род у својој цивилизацијској равни икада спустио на нижи ниво!?
Зато ћемо констатовати да су америчке кованице намењене другима преображене у њима инхерентне, па је – *USA – WORLWIDE*S BUTCHER – **NATO – AXIS OF EVIL.
Црна Гора је својим радом у задњих четврт века, утекла на Други страну историје.
Да ли је прешла на погрешну страну историје, сведочи друштво из Берлина – 9 : 1.
Црна Гора се ујединила с онима с којима нико њен никада није, а против – Србије.
Царство моћи црногорског права (алуз. Дворкин) осјетиће 9. маја и мајка – Русија.
*САД као светски касапин који дели „правду“ свуда по свијету, и које су жигосале Слободана Милошевића као „балканског касапина“
**НАТО суђ- Осовина зла, коју су као и за касапина Американци наменили другима (Сирија, Иран и др.), време је да им вратимо „крпице у њихово двориште“.