Власти Индијанополиса недавно су саопштиле да ће саградити градски затвор и да више неће слати осуђенике у казамат којим управља приватна компанија. Како су објаснили у управи, држава ће се боље старати о затвореницима него што то раде приватници.
Иако би требало да се закључак власти главног града савезне државе Индијане подразумева, у Америци не важи правило да само држава сме да ограничи људску слободу. Индустрија држања људи иза решетака тешка је две милијарде долара годишње и опстаје упркос критикама медија, хуманитарних организација и покушајима бивше администрације да је заузда.
Око 115.000 оних који су прекршили закон налази се на робији у приватним казнионицама. То је релативно мало у односу на укупан број затвореника у САД – 2,1 милиона, што је четвртина броја затвореника у свету. Кад савезне државе или федерална влада образлажу зашто се ослањају на услуге приватника у овој области, обично истичу да су приватне установе овог типа јефтиније од државних. Чак иако би се уважио аргумент да треба уштедети новац, а питање је да ли су у казнено-поправној политици паре најважније, није сасвим тачно да су приватни затвори повољнији.
Истраживање које је наручила држава Аризона показало је да су приватне тамнице подједнако скупе као и државне или чак и скупље од њих. Ипак, важније је у каквим условима живе преступници. Лорен Брук Ајсен са Правног факултета Универзитета Њујорк истиче да јавност нема увид у то шта се дешава у приватним затворима, јер се на њих, за разлику од државних, не односи закон о јавној доступности информација. Како Лорен Брук Ајсен подвлачи у „Тајму”, државна контрола над приватним затворима није довољно строга, јер инспектори најављују посете, а казне за непоштовање стандарда су благе.
Приватним затворима више се исплати да плате глобу него да, на пример, запосле одговарајући број чувара. То је хроничан проблем „индустрије затварања”, који показује да се тржишна логика – штеди на чему год можеш – ипак не може применити на све области друштва. Због недостатка стражара, у приватним затворима насиље је међу осуђеницима далеко чешће него у државним установама. Осуђеницима се мање нуди помоћ психолога и социјална рехабилитација. Зато што лекарске прегледе плаћају компаније а не држава, „станарима” се неретко ускраћује и здравствена нега, упозоравају хуманитарне организације.
Због истраживачког рада, новинар магазина „Мадер Џоунса” Шејн Баур запослио се као чувар у приватном затвору, где је остао четири месеца. Како је касније описао, претпостављени су му отворено говорили да не спречава туче између осуђеника ни на један други начин изузев вербалног и са сигурне удаљености. АП је објавио снимак из приватног казамата у држави Ајдахо, где се види да стражари нису хтели да затвореника спасу од батина осталих хапшеника, због чега је остао инвалид. Тим местом управљала је фирма „Корсивик”, која с „Гео групом” и фирмом МТЦ контролише готово целокупну индустрију. У казнионици у власништву МТЦ-а у Аризони, јавио је Фокс њуз, стражари су игнорисали звоно за узбуну и допустили бекство тројице криминалаца, који су убили старији пар из Оклахоме пре него што су поново ухваћени. Приватни „тамничари” одговарају да раде по закону и да врше услугу која је преко потребно друштву, а коју држава није у стању сама да изврши.
Влада Барака Обаме је на крају другог мандата закључила да су приватни затвори далеко мање безбедни од државних и да не пружају довољно прилика да преступници поправе понашање, одлучивши да ће постепено престати да користи њихове услуге. Чим је дошао на власт, Доналд Трамп преиначио је ову одлуку. Ова индустрија улаже у кампање политичара и има армију лобиста, који утичу на конгресмене да оставе на снази строгу казнену политику, одговорну за масовно затварање људи. Пошто се држава макар делимично одрекла једне од својих најважнијих функција и препустила је приватницима, компаније су вођене интересом да имају што више затвореника, па лобирају за правила попут оног да се за два тешка кривична дела обавезно додељује доживотна робија. Политика масовног затварања повезана је с ратом против дроге који САД воде последњих деценија, при чему делиоци правде пресуђују робију чак и за поседовање мале количине наркотика за личну употребу. То је велики проблем, посебно у сиромашним афроамеричким заједницама, где је више од милион деце без једног родитеља који је завршио иза браве.
За конзервативце нема друге, него да се за сваку повезаност с наркотицима одлази иза решетака. Ипак, либерални политичари попут Елизабет Ворен, демократске сенаторке из Масачусетса и кандидаткиње на следећим председничким изборима, захтевају да се стане на пут овој пракси, тврдећи да није нормално да робијате због пушења марихуане. Да ли су рат против дроге и политика строгог кажњавања дали резултате, можда најбоље показује то што се Америка после неколико деценија примене оваквих мера суочава с епидемијом умирања од наркотика.