Податак да је за првих седам месеци прошле године испоручено свега 380.000 кубика течног природног гаса ЛНГ из Америке, што је мање од једнодневне испоруке руског гаса током лета, односно за пола зимског дана, говори да ова „америчка роба” баш и нема купце. Управо то потврђује и податак да је у исто време лане, испорука из САД пала 10 одсто.
„Нити Американци желе да испоручују гас Европи, нити Европљани хоће да га купују. Од момента почетка испорука течног гаса САД у Европу у априлу 2016. те количине су до овог времена достигле 2,8 милијарди кубика – које су отишле Италији, Шпанији и Француској, према 200 милијарди кубних метара годишње цевоводног руског гаса“ – каже др Срећко Ђукић, коментаришући стални притисак Запада на Србију да на уму има чињеницу колики је стратешки значај течног гаса за енергетску безбедност.
„По најскромнијим оценама, руски гас, који се допрема гасоводом, јефтинији је 30–40 одсто од америчког течног гаса за европске потрошаче, а у моментима максималне тражње разлика у цени достиже 80–90 процената. Без обзира на то Европска комисија намерава да гради нове терминале на Јадранском мору (Хрватска), Балтичком мору (Пољска) и у Средоземном мору (Грчка), имајући у виду стратешки значај течног гаса за енергетску безбедност ЕУ“ – каже он.
Упитан шта преостаје Србији у оваквим околностима док чека почетак градње „Турског тока”, он каже „само да се прикључимо на неки од гасовода и то најбоље на оне који транспортују цевоводни гас, јер је он јефтинији и прихватљивији за нашу скромну привредну снагу и ниски животни стандард. Међутим, те шансе нису велике, па у некој даљој перспективи не треба искључити терминале за гас у Албанији, Црној Гори, или јужније од Крка.
Русија је главни европски снабдевач гасом, а прогнозиране цене гаса „Гаспрома” за 2019. у просеку се крећу на нивоу 230–250 долара за хиљаду кубика, при цени од 245,5 долара оствареној у 2018. Цена руског гаса директно је повезана са кретањем цена нафте на светском тржишту. Цена течног гаса, међутим, зависи још од превођења гаса у течни гас а потом овог поново у гасовито стање, као и од цене транспорта бродовима аутокалавима, што је и до два пута више од цене цевоводног гаса.
„Предност технологије течног гаса јесте у томе што се његов транспорт обавља без цеви, испоручилац је лишен сваких преговора са транзитним земљама када су њихови интереси важнији и од интереса произвођача и потрошача. Упркос томе, примера ради Немачка не намерава да купује амерички течни гас, налазећи да он није економски погодан. Она нема неопходну инфраструктуру коју тек намерава, на захтев савезника преко океана, да изгради, али не као алтернативу досадашњим токовима гаса, него као допуну понуде на сопственом тржишту. Зависност од руског гаса Немачка не жели да мења за зависност од политике „Америка пре свега” – истиче Ђукић.
Према актуелним прогнозама, 2035. године тражња за течним гасом у свету износиће између 300 и 350 милиона тона годишње. Према плановима, Русија намерава да убрзано развија овај сектор гасне привреде и да за петнаестак година заузме лидерску позицију од око 40 одсто тога тржишта гаса у свету, односно од 100 до 140 милиона производње и извоза на светско тржиште течног гаса.