Момир Булатовић, бивши председник Црне Горе, премијер СРЈ и почасни председник Удружења Слобода, које се бави очувањем политичке баштине Слободана Милошевића, сматра је Милошевићева породица неправедно прогоњена.
Он у интервјуу за „Курир“ истиче да се с бившим председником Србије и Југославије по политичком и државничком капацитету, као и историјској улози, нико од његових наследника не може мерити осим актуелног председника Србије Александра Вучића.
Ви сте један од ретких који је остао доследан и остао уз породицу Милошевић до самог краја, па сте и одржали говор на сахрани Мире Марковић. Зашто никад нисте променили мишљење о њима, или можда јесте, али га нисте изнели јавно?
– Милошевиће сам упознао боље када нису били на власти него кад су били и онда сам убеђен – до тачке да бих положио и свој живот – да они нису наредили убиство ниједне особе. Можда сам ја наиван, али све што знам из дугих разговора је да су они били једна нормална породица. Просто, Милошевић је био државник, 13 година има како он није више међу живима, а у политици га има више него Коштунице, Тадића и Томе Николића заједно. Код Александра Вучића препознајем елементе вођења државне политике, и онда се наслањам на Резолуцију 1244, коју је створио Слободан Милошевић, и молим се да Александар Вучић успе да реализује све то. А између њих двојице видим само празан простор.
Како то мислите?
Мило је дао око 600 000 евра за одбрану Милошевића док је био у Хагу. Како је дошло до тога?
– Ми смо тада били у огромној невољи и тражили смо било чију помоћ. Мислим да је Милован Бојић, као човек који је пријатељ са породицом Ђукановић, изложио случај и рекао да новца немамо и Мило је тај новац дао. Ја сам му на томе захвалан, јер не бисмо могли да направимо одбрану и ангажујемо адвоката да није било и тог прилива. Није то први пут, он је и за Насера Кељмендија плаћао одбрану.
Зашто је Мило одбио да сведочи у Хагу?
– Карла дел Понте, као главни тужилац, претила је да обавезно мора да дође, али он је то заменио изјавом. Није имао довољно храбрости, аргумената, да се сретне лицем у лице са Милошевићем, а онда је и сама оптужба проценила да би то било штетније него да су се срели ту.
А зашто?
– Нема аргумената. Постоје два Мила Ђукановића. Један је до 1996. године најбољи могући премијер, поштен, човек који помаже српски народ у БиХ, у Хрватској, збрињава избеглице, који је баш у том српском корпусу у ком се боримо за очување и савезне државе и положаја српског народа, и онда уцењен човек одједном прелази на другу страну и више није исти човек.
Посетили сте Миру у Москви пре две године. Отишли сте у Русију на њен позив?
– Не, ја сам учествовао у „Бесмртном пуку“, то је била манифестација на којој сам гостовао заједно с глумцем Милошем Биковићем, у једно десетак телевизијских емисија. Ипак сам био човек који је објавио рат НАТО, то су Руси ценили, а онда је био тај један међупериод где сам имао задовољство да проведем читав један дан у разговору с њом и њеним Марком.
Каква је била атмосфера, шта сте причали с њом?
– Мира је писала књигу, ценим људе који пишу књиге, а питање културе је да прочитате ту књигу. Онда је то био више разговор двоје људи који малтене знају доста једно о другом. Пишући књигу о њеном Слободану „Неизговорена одбрана“, послао сам јој примерак књиге да га она одобри, јер је то нормално, а она ми је вратила уз напомену да нема потребе да чита јер зна да ће бити коректно.
Како је она тамо живела?
– Мирно и повучено у једном елитном насељу о коме се не говори превише. Једноставно, она је уживала гостопримство федералне владе Русије, али је то гостопримство било ограничено. Она је све људе примала на неком другом месту, у неком хотелу. Они чак нису имали ни решене папире.
У време рата били сте у државном врху, а опет нисте дошли до хашког суда. Никола Шаиновић ми је у једном интервјуу рекао да нема никога ко је био на високој државној позицији у току рата, а да је потпуно невин. Како се ви осећате?
– Знам да су они сви невини у односу на ту оптужницу која је тамо била, па се због тога и сам осећам невиним.
Најпопуларнији тандем на овим просторима – Момо и Мило – распао се 1997. Да није, где бисте данас били и да ли би Црна Гора и Србија и даље биле једна држава?
– Па не. Историјска је чињеница да је то била одлука Америке. Мени су 1996. понудили да будем Мило Ђукановић, па нисам прихватио, Ђукановић је 1997. био принуђен да то прихвати, јер би у супротном одговарао за шверц цигарета преко Јадранског мора.
ИН4С