Учесници преговора о Косову на самиту у Берлину су се после састанка изгледа сложили само око једног: разговор је био тежак, и није пронађено решење, пише блогер Ричард Морисон за европски портал „Медијапарт“. Председник Србије Александар Вучић је на конференцији за новинаре филозофски рекао да се „чуда не дешавају“, а лидер непризнате републике Косово, Хашим Тачи, је мање дипломатски критиковао европски ниво преговора – према његовим речима, Приштина очекује учешће САД у овом процесу. Дакле, исход састанка се показао безначајним.
Дијалог Београда и Приштине, ако се још увек може тако назвати, замрзнут је након низа провокативних корака од стране тзв. косовског руководства. Западни спонзори косовске независности су, заправо, и даље заслепљени реториком деведесетих да су Срби увек криви за све проблеме на Балкану, или једноставно немају политичку вољу за стварне мере које би могле утицати на Приштину и вратити преговоре на миран курс. Очигледно, главни камен спотицања су приштинске таксе на робу из Србије. Ова мера комбинује притисак на српску мањину која живи у покрајини са грубом преоријентацијом економије; српски бизнис неразумно и илегално трпи вишемилионске губитке, док у исто време увозници из Албаније и територије Северне Македоније на којој претежно живе Албанци, добијају предност у економској активности, коју слободно можемо назвати етничким принципом утицања на економију. И ни реч о казненим мерама из Европе за ову монструозну ситуацију.
Друге важне тачке о којима се Београд и Приштина не могу договорити су недавно формирање такозване косовске војске и неоснивање Заједнице српских општина, предвиђене Бриселским споразумом. Више од пет година Приштина не може да испуни једну од кључних тачака међународног споразума који је она потписала, али зато у року од неколико месеци доноси одлуку о војсци, супротно Резолуцији УН 1244. И како у таквој ситуацији можемо да кривимо Србе, како су то по старом шаблону радили амерички медији још пре 20 година? У исто време, било би наивно тврдити да је после проглашења и делимичног признања Косова ова такозвана држава одговорна за своје одлуке и спољну политику. Према „уставу Косова“ врховни командант КФОР-а (НАТО контингента) има највишу политичку и правну моћ. Као медијску потврду тога, имамо изјаву Рамуша Харадинаја који је признао да Приштина „не води спољну политику, већ припада клубу који води Америка“. Дакле, да је НАТО заиста забринут због формирања војске, могли би да изврше притисак на албанске лидере. Али у Алијанси, као и у ЕУ, очигледно не намеравају да реше стварне проблеме спорног региона, укључујући и безбедносна питања. Ту малу територију чувају сви могући међународни мировњаци и посматрачи: УН, НАТО, ЕУ (мисија ЕУЛЕКС), и ту територију и даље називају „буре барута Балкана“.
Недавно је бивши амерички амбасадор у Београду Вилијам Монтгомери у коментару за српску агенцију Танјуг рекао да се о БиХ и Косову стално на Западу говори као о успешним пројектима, иако они заправо у реалности нису успели. Опасно је то што та њихова грешка, на коју је амерички допломата указао, није само неуспели лабораторијски експеримент који се може изоловати. Косовска питања су камен темељац балканске политике и сигурности. Ова тема је кључна за односе Србије са светском заједницом у целини, за европске интеграције, а споразум између Београда и Приштине ће утицати и на захтеве албанског политичког фактора у северној Македонији, Црној Гори, централној Србији, па чак и Грчкој. Косово је један од праваца кретања миграната преко Балкана, и тамо, према експертским подацима, постоји најмање пет кампова за обуку милитаната „Исламске државе“. Стога је решавање косовског проблема сложено питање, једнако важно за Србију и Балкан, али и за целу Европу, ако се она уопште и даље брине о сопственој безбедности, закључује Ричард Морисон.
Аутор: Ричард Морисон
Извор: Медијапарт