У Призрену је 10. јуна 1878. основана Албанска лига. Основни задатак чланова ове организације је био да спријечи да се Црна Гора, Србија и Грчка прошире (по одлукама Берлинског конгреса) на оне територије Османског царства које је она сматрала албанским.
Они су жељели јединствени Албански вилајет у оквирима Османске царствине који би обухватао дотадашње вилајете: Битољски, Косовски, Јањински и Скадарски, у којима су тада у мањој или већој мјери живјели Албанци.
Ова Лига је била прво озбиљно национално-програмско окупљање етничких Албанаца. Тиме албанско питање постаје једно од најактуелнијих проблема и изворишта нових нестабилности на Балканском полуострву. Од тога момента се код Албанаца јавља јаснија национална свијест и перцепција о простору под Турском који насељавају.
Међутим, Албанци муслиманске вјероисповијести нису били неутрали у претходном рату (1876-1878), нити су се попут српског народа налазили у обесправљеном положају. Албанци су у рату учествовали на страни султана, били лојални Отоманској империји и своје политичко јединство видјели као аутономију унутар исте, а не као суверену државу. Тако да је Порта употребила ову организацију не би ли задржала одређене територије.
Турска је као оправдање за неизвршење предаје територија Плава и Гусиња Црној Гори, наводила нерасположење албанског становништва као препреку тога, а заправо је сама користила ту ситуацију не би ли овај простор одржала у својим границама.
Порта је послала у Призрен Муктар пашу са војском. Тиме је хтјела доказати како чини напоре да се Плав и Гусиње предају Црној Гори сходно одредбама у Берлину, и да је то управо задатак Муктар паше. Међутим, Муктар паша је заправо организовао албански отпор. Наоружао је албанска племена и осоколио их за борбу против Црне Горе. Чак, неколико батаљона турских војника (низама) је послао у Гусиње, преобучене у албанске ношње, не би ли тиме осим војне подршке, учинио привид како Албанци из одругих крајева пристижу у помоћ.
У новембру 1879. долази до сукоба између црногорске страже и Арнаута. Два васојевићка батаљона су прискочила да штите стражу. У помоћ им је похитао славни војвода Марко Миљанов Поповић са два батаљона из Куча. Црногорска војска је била успјешна у растјеривању Албанаца. Марко Миљанов и Тодор Вуковић су са војском дубоко зашли у положаје Албанаца, те су их Албанци напали са леђа и бокова код села Новшић и довели их у неповољну позицију. Црногорским одредима су у помоћ пристигли Морачани и Ровчани, који су снажним јуришем успјели разбити арнаутски обруч и омогућити повлачење црногорске војске.
Муктар паша је након битке, из Призрена позивао становништво Плава и Гусиња да се повинује одредбама уговора у Берлину. Међутим, након битке у Мурину децембра 1879 – јануара 1880. и неуспјелог арбанашког напада, било је јасно да Мухтар паша заправо покрива Албанску лигу и неискрену намјеру Порте.
Око гусињског питања било је још доста дипломатских напора и превирања. Османски министар спољних послова Абедин паша, позвао је војводу Гавра Вуковића који бјеше постављен за првог амбасадора Књажевине Црне Горе у Турској царевини, да му у име Порте понуди новчану надокнаду за поменуте територије. Војвода Гавро је оштрим одбијањем реаговао на овакве предлоге, указавши на то да нема пара са којима се може надокнадити земља која је добијена крвљу Црногораца.
Том приликом, војвода је рекао; „Ви сте послали Арнауте, да држе нашу земљу, ви сте их наоружали, ви их храните, да преко њих задржите земље које нама уговорима припадају! Не дајте им храну три дана па ће се сви разбјежати, и тијем питање на миран начин свршити! (…) Ми остајемо при томе да ћемо дочекати интервенцију једне од сила која ће нам помоћи да ми до наших права дођемо, а вас ћу гледати како плаћате новим провинцијама ваше тврдоглавство!“
Европске силе су увидјеле озбиљност ситуације на црногорско-отоманској граници. Прибојавале су се да би наставак ове кризе могао отворити могућност за даље сукобе и наставак „Источне кризе“. Француски амбасадор при Порти, Фурније, дошао је на идеју да се Књажевини Црној Гори за Плав и Гусиње компензују неке друге територије. Фурније је био мишљења да би Црна Гора требала прихватити Кучку крајину која је неодвојива од њених Куча, уз дио Груда до ријеке Цијевне, ако не, да се у том случају разматра предаја Улциња до ријеке Бојане.
После додатног дипломатског натезања договорено је било да Турска у замјену за Плав и Гусиње, Црној Гори уступи територију Хота и Груда. Међутим Турска је била изричита да не сноси одговорност за потенцијалне сукобе који могу настати приликом ове смјене власти. Ова чињеница разбила је црногорску наду да се ова предаја територија може реализовати на миран начин. Након даљих преговарачких напора, учешћа великих сила и нових агресивних реакција Албанаца, на крају је коначно договорено да се умјесто Плава и Гусиња, Књажевини Црној Гори преда Улцињ.
Црногорци су 26. новембра ушли у Улцињ, који су у минулом рату већ били заузели, па морали предати назад Турској одлукама сила. Црногорску заставу на тврђаву града је поставио одред католика из Бара. Тиме је завршена ова криза и фаза односа између Отоманске царевине и Књажевине Црне Горе, која је трајала више од двије године и показала да постоји још неријешених питања у међународним односима које Црна Гора треба ријешити и истовремено подићи углед пред Турским царством и осталим балканским земљама.
Немања Поповић/ИН4С