Имале су само карту, компас, штоперице, светиљке и оловке. Ипак, оне су успешно извршиле 30.000 бомбашких напада и на положаје немачке војске, током четири године Другог светског рата.
Немци су се толико дивили вештини Ноћних вештица да су ширили гласине о томе да је совјетска влада експерименталном медицином појачала вид жена, како би им дала неку врсту мачјег ноћног вида. Ноћне вештице су своје авионе украшавале цвећем, да би потом на смрт плашиле нацисте.
Имале су само карту, компас, штоперице, светиљке и оловке. Ипак, оне су успешно извршиле 30.000 бомбашких напада и на положаје немачке војске, током четири године Другог светског рата, избациле више од 23.000 тона бомби.
Ноћне вештице су настале као директна последица тога што су жене у Совјетском Савезу желеле да буду активно укључене у ратне напоре. Многе совјетске жене биле су уморне од помоћних улога у рату и хтеле су да се боре на првим линијама фронта.
Од самог почетка рата, пуковница Марина Раскова, пилоткиња позната као „совјетска Амелија Еархарт“, почела је да прима писма од жена које су желеле да буду укључене у борбу. Раскова је замолила Јосипа Висарионовича Стаљина да организује обуку женских пилота које ће се борити против Немаца.
У октобру 1941. године, Стаљин јој је удовољио и наредио да се успоставе три женске ваздухопловне јединице. Совјетски Савез је тиме постао прва земља која је допустила женама да управљају борбеним авионима.
Једина ваздухопловна јединица састављена искључиво од жена био је 588. пук лаке ноћне бомбардерске авијације, познат као „Ноћне вештице“.
Авион Поликарпов По-2, двосед са отвореним кокпитом, није пружао никакву заштиту. Зато су ноћу пилоткиње морале да стисну зубе и поднесу температуре испод нуле и опасност од смрзавања. Током оштрих совјетских зима, само додиривање залеђеног авиона носило је са собом ризик да се кожа одмах „поцепа“.
Авиони су били мали и могли су да носе само две бомбе одједном. Ноћне вештице су зато морале да лете у више мисија, у просеку осам, током једне ноћи. Надежда Попова, легендарна команданткиња одреда који је летео у 852 мисије, једном је са успехом извела 18 мисија током једне ноћи.
Међутим, ти авиони су имали неколико практичних предности. Значајна је била та што је, због примитивне конструкције, Ноћне вештице било тешко уочити на радару. А када би пилоткиња свој авион приближила мети, угасила би мотор и клизнула према свом циљу.
Брзина њиховог кретања била је толико спора да су авиони летели половином брзине пада падобраном. Начин на који су пилоткиње користиле своју технику ‘клизања’ немачке војнике је подсећао на вештичији лет на метли, па су зато своје тајне нападаче прозвали – Ноћне вештице.
Немци су их се толико плашили да су ноћу одбијали да пале цигарете како се не би открили Ноћним вештицама. А када је команда 588. пука чула за надимак који им је непријатељ наденуо, са поносом га је прихватила.
Немци су се толико дивили вештини Ноћних вештица да су ширили гласине о томе да је совјетска влада експерименталном медицином појачала вид тих жена како би им дала неку врсту мачјега ноћног вида.
Немачка војска је на успехе Ноћних вештица одговорила наредбом да се сваком војнику који би успео да погоди једну од Ноћних вештица аутоматски додели престижна медаља – Гвозени крст.
Током рата, Ноћне вештице су изгубиле 32 ратне другарице, међу којима и пуковницу Марину Раскову.
Када је погинула, одата јој је почаст првом државном сахраном за време Другог светског рата. Њен пепео је покопан у Кремљу.
Надежда Попова и још 22 њене ратне другарице награђане су престижним одликовањем хероја Совјетског Савеза.
http://www.novosti.rs/