Немачки историчар Штефан Дитрих, који се бави историјом Источне и Југоисточне Европе, национализмима и стварањем митова, изјавио је у интервјуу за „Дојче веле“ поводом „мита о Блајбургу“ да би смисао сећања на жртве требало да буде помирење и да се тако нешто никада више не понови, те да Блајбург нема ништа помирљиво.
ДВ наводи да Дитрих о Блајбургу, месту у Аустрији где су на крају Другог светског рата побијени припадници усташких јединица, говори као о „миту о жртви који је након Другог светског рата изграђен пре свега у егзилу“.
„Капитулација Независне државе Хрватске је ступила на снагу у ноћи између 8. и 9. маја 1945. године. На територији Југославије, а посебно Хрватске и Босне и Херцеговине, разни колаборационисти већ дуже времена су се налазили у дефанзиви. Оно што се такође сигурно зна јесте да је самозвани усташки поглавник Анте Павелић неколико месеци раније своју породицу одвео из земље на сигурно, у Аустрију, а и сам је тамо отишао 6. маја преко Словеније. И није побегао без новца…“, навео је Дитрих.
На питање ко су били људи који су се у мају 1945. године налазили у Блајбургу и око њега, историчар је казао да су тамо били припадници хрватских усташа и домобрана, немачке регуларне војске и СС-овци, али и Козаци, као и српски и црногорски четници, а ту су били и чланови њихових породица.
„Познате су ми приче о ’обичним људима‘ из Хрватске, али и из Херцеговине, који су били присилно мобилисани, али у рату нису починили никаква кривична дела нити су били идеолошки заслепљени. Велики део њих вратио се из Аустрије и Словеније и живео потпуно нормално у Југославији. И ти људи су причали своје приче, али оне се генерално, нажалост, не чују. Већина оних који су се вратили у колони привремено је задржана у разним логорима и била је распоређена на радове у обнови. На крају је велика већина њих амнестирана“, рекао је Дитрих.
Упитан да ли је након завршетка рата било покоља и убистава, он је изнео тврдњу да је било масакра, преких судова и убистава, али да се то већином догађало у Словенији.
„Подсећам на то да је рат у Европи завршен 8. маја, али да су неке колаборационистичке јединице одбијале да положе оружје и предају се савезницима, у овом случају Југословенској армији. Зато је врло проблематично и готово немогуће направити разлику између погинулих у рату и оних који су убијени током повратка заробљеника у Југославију. Спорно је говорити о планским масакрима. Познато је и доказано да су партизани имали високе моралне критеријуме, да су строго кажњавали преступе и злочине у сопственим редовима“, казао је немачки историчар.
Он је рекао да у самом Блајбургу није било ни масакра, ни убистава.
„Био сам тамо неколико пута, на локалном гробљу има неколико гробова и споменика, али ти људи нису тамо убијени, већ су умрли из разних других узрока. Проблематична је и тврдња да су убијани и жене и деца“, навео је Дитрих.
На питање како је настао „мит о Блајбургу“, он је рекао да је било припадника усташа који су након рата остали у Аустрији, преноси Спутњик.
„Неки од њих основали су Почасни блајбуршки вод. Аустријска тајна служба пратила је ту маргиналну групу, постоје бројни извештаји из седамдесетих година прошлог века о томе, али се ништа није предузимало. То није било ништа друго већ нека врста ревизионистичке, релативно мале ’фолклорне групе‘“, навео је историчар.
Он је оценио да у мит спада и увек јасна црно-бела слика – увек постоје „добри“ и „лоши“.
„Напада се Југославија и све што је с њом повезано, како би се на тај начин скренула пажња са сопствених злочина, расних закона, концентрационих логора и масовних убистава“, закључио је Дитрих.