Сједињене Америчке Државе концентришу све више ваздухопловно-поморских ефектива у подручју Хормуза. Вашингтон повлачи дипломате из Ирака, америчке санкције задају све више проблема Ирану, Техеран је годину дана после једностраног америчког изласка из споразума у нуклеарном програму Ирана, дакле сада је и Техеран одустао од неких ставки тог споразума.
Са своје стране, Европске унија скоро да и не зна како да поступи. Хтела би да споразум с Ираном око атомског програма остане на снази, али те напоре Брисела Вашингтон свесно саботира. Чини се да пешчани сат за америчку одлуку полако цури, Доналд Трамп ће тешко остати миран и у случају Ирана и у случају Венецуеле. Сада је само питање где му је лакше да војно удари, а да му се то не освети на председничким изборима следеће године. Шта је лакше маркетиншки „продати” својој и светској јавности – рат против Ирана или против Венецуеле?
Венецуела је компликован случај, јужноамерички савезници Вашингтона нису баш одушевљени да отворено улазе у рат, Венецуела има само нафту и Америка је може „давити” унедоглед. Иран има лош имиџ главног спонзора Хезболаха, жели нуклеарно оружје и најлакше га је оптужити да тиме ремети светски мир. Плус има нафту. Плус што Амери ту имају у непосредном суседству Израел, који једва чека да мало избомбардује Иран. Дакле, ако буде неког скорог рата, типујем на Иран. Трамп се за сада томе опире, али је питање до када.
Израел је војно способан за операцију бомбардовања Ирана, има капацитете, знање и средства за тако нешто. Осим тога, Израел је сценарио такве операције већ проигравао. Наиме, пре неколико година израелска авијација имала је велику и врло сложену вежбу, при чему је око 250 борбених авиона, Ф-15 и Ф-16, одлетело до границе територијалних вода Шпаније, тамо кружило око пет минута, и затим су се сви вратили у матичне базе.
Израелски авиони приближили су се територијалним водама Шпаније скоро до Гибралтара, долетели су из разних праваца, у ваздуху су борбене групе биле одвојене и до 150 километара, али сви су се авиони нашли изнад замишљених циљева у минут истовремено, што је довољно јасно показало да је реч о вежби синхронизованог удара на више просторно удаљених циљева. Током лета борбене авионе горивом су снабдевали авиони-танкери КЦ-130 из 103. и 131. сквадрона, као и авиони-танкери КЦ-707 из 120. сквадрона израелских ваздушних снага. Истовремено са том ваздухопловном вежбом у Израелу се одвијала и велика вежба целокупног система ПВО, као и масовна мобилизација свих структура цивилне заштите. Скоро целокупно становништво било је у склоништима. Ако све то није била вежба за могући сукоб с Ираном, онда је сигурно била за дочек ванземаљаца.
Израел има супериорну авијацију која може да долети до Ирана и изврши ударе по одређеним циљевима. Авиони Ф-15 и Ф-16 могу да прођу кроз ваздушни простор Јордана или Ирака без већих проблема. Јордан сигурно неће ометати израелске авионе, јер знају како би то завршило, а Ирачани скоро да и немају ПВО. Израелци могу да користе и ваздушни простор Саудијске Арабије, Ријад не жели да Иран постане регионална сила која још има и атомску бомбу.
Преко Саудијске Арабије, па онда у ниском лету изнад Персијског залива, да их не би открили ирански радари, израелски авиони могу релативно лако да се нађу изнад својих мета. Сваки авион Ф-15 и Ф-16 може да понесе по четири америчке специјалне бомбе ГБУ-28, које продиру дубоко кроз земљу, бетон и челик и тек онда експлодирају. Те бомбе зову „убицама бункера”, а њихову куповину договорили су председник САД Џорџ Буш и израелски премијер Ехуд Олмет још 2007. године. Израел је тада купио и бомбе ГБУ-39 за гађање мањих циљева.
Ако су израелски генерали одлично обавештени шта све и где од нуклеарних постројења имају Иранци – а јесу, онда су могућу операцију бомбардовања до сада сигурно и компјутерски симулирали барем хиљаду пута. Наравно, ниједан ратни план не преживи у потпуности и судар са реалношћу, али шта се дешава од момента уласка израелских авиона у ваздушни простор Ирана? Пре свега, Израелци сада не могу да рачунају са стратешким изненађењем, као што су били изненађени Ирачани 1981. гађањем Осирака у операцији „Вавилон” и Сиријци 2007. године. Иранци се спремају да дочекају евентуални удар израелске авијације, али је ирански систем ПВО далеко од технологије 21. века. Чак ни руски ПВО систем С-300 ту не може много да помогне, јер Амери имају С-300 већ неко време на проучавању. Израелске групе авиона имаће ваздушну заштиту коју ће чинити ловци Ф-15 без бомби ГБУ-28. У борби са Ф-15 ниједан ирански авион нема великих шанси за успех.
Шта ће бити „дан после”? Хоће ли и чиме Иран узвратити? Балистичких ракета које могу досегнути Израел Иранци немају много, 12 мобилних лансера за 22 пројектила „шахаб-3”, те 18 лансера за „шахаб-1”. Ту је и нова ракета „корамшар” домета 2.000 км. С друге стране, израелска ПВО располаже супериорним ПВО системима америчке и израелске производње: „хоук” побољшане верзије, ракете „патриот”, пројектили „ероу” и најмодернијом мрежом радара за гледање „иза хоризонта”, све лоцирано код Хадере, Палмачима, Неватима и Бершебе. Евентуалном блокадом Хормуза Техеран би само помогао САД, па и неким земљама Залива, да и оне уђу у сукоб. Остају још терористички напади „Хезболаха”. И цене нафте.
Мирослав Лазански/Политика