Све је открио…
Те јунске ноћи 1999. године, очи целе Југославије биле су упрте у телевизијске екране, на којима се из мрака крај македонског града Куманова, пред војним шатором, са важном поруком појавио НАТО генерал Мајкл Џексон.
Његов потпис нашао се на Кумановском споразуму, којим је после 78 дана окончано бомбардовање Савезне Републике Југославије (СРЈ), а за Џексона је означио и почетак операције успостављања мисије КФОР-а на Косову и Метохији којом ће руководити као први командант.
Деветнаест година касније, на питање да ли је разумео историјски значај тог тренутка, смеје се и каже да се нада да га је био довољно свестан.
„Било ми је драго и осетио сам олакшање јер је договор постигнут, рат се више није настављао“, каже Џексон у разговору за ББЦ.
Од кафане до војног шатора
Политичке принципе, по којима ће се Војска Југославије (ВЈ) и снаге МУП-а Србије повући са Косова, а снаге НАТО-а ући на ту територију, требало је преточити у праксу.
Био је то задатак с једне стране генерала НАТО Мајкла Џексона, а са друге делегације СРЈ коју су чинили полицијски генерал Обрад Стевановић, генерал ВЈ Светозар Марјановић, представници Министарства иностраних послова.
Први дан преговора одиграо се у кафани „Европа“ у месту Блаце на македонској територији, одмах после границе са Југославијом.
„То је била случајност, није било никакве симболичне везе са именом“, објашњава генерал Џексон и додаје да су преговори брзо пресељени у базу француске војске код Куманова јер српској делегацији није било безбедно да долази до „Европе“.
Преговоре памти по напорном трајању, детаљном усаглашавању са југословенском страном.
„Сећам се да су повремено морали да иду на српску територију да би остварили телефонски контакт са Београдом“, каже Џексон.
Британски генерал каже да у преговорима није било преиспитивања политичких ставова, већ се разговарало само о практичној примени договореног.
„Србија је била забринута око безбедносног вакуума када се повуку снаге војске и полиције и желела је да се улазак НАТО-а на Косово деси што је могуће брже“, присећа се Џексон.
„Нисам хтео да почнем Трећи светски рат“
После потписано споразума, очекивао је више сна и реализацију унапред припремљеног плана уласка снага НАТО-а на Косово.
Добио је буђење са информацијом да су руске снаге, до тада део снага СФОР-а у Босни и Херцеговини, префарбале своје ознаке и прве стигле до приштинског аеродрома.
„Ми јесмо очекивали да нам се прикључи руски контингент снага, баш као и у Босни. И ја то јесам подржавао, пре свега због културних и религијских веза руског и српског народа и цркве. Али начин и време када је то учињено није био део плана“, описује Џексон ситуацију која је узбудила све и у седишту НАТО-а у Бриселу.
Амерички генерал Весли Кларк, командант европских снага Алијансе, командовао је заустављање руских трупа, њихово уклањање са аеродрома или блокаду снабдевања.
„Јасно сам му рекао да то није у оквиру нашег мандата добијеног од Уједињених нација, а и да би ствари могле да крену по злу – не планирано, не са намером, али би могле да се десе. Требало је избећи могућност директног сукоба.“
У својој аутобиографији, Џексон наводи да је Кларка упозорио да не жели да изазове Трећи светски рат, а данас додаје да је био искрено забринут.
Кад Срби и Албанци замене улоге
Џексонове снаге прве су ушле на територију разорену сукобима.
„Били смо свесни да је рат Војске Југославије и Ослободилачке војске Косова (ОВК) био веома бруталан, као и да је НАТО бомбардовао положаје Војске, мада резултати нису били онакви какви су неки људи мислили да јесу.“
Нису били очекивани ни задаци који су се појавили упркос представама које су владале.
„Проблем Косова, како га је видела већина на Западу, јесте српска репресија над косовским Албанцима. Нажалост, трагично је да смо после повлачења српских снага имали обрнуту ситуацију – неки косовски Албанци су помислили да је прикладно искористити своју већинску позицију да би извршили репресију над српском мањином. Имали смо проблем шта да радимо са ОВК, како да спроведемо разоружање и демилитаризацију.“
По завршетку бомбардовања, снаге КФОР-а биле су готово једина власт на Косову јер су за југословенским снагама безбедности пошле бројне избеглице.
„Оно што нас је изненадило јесте да је Србија владала Косовом скоро као колонијом – сви државни органи били су у потпуности српски. Осим војске и полиције, цивилна власт, болнице, школе и универзитети, електроенергетски систем – све то било је контролисано од стране Срба. А онда су многи ови људи отишли, иако споразум то није од њих тражио – повлачење се односило само на безбедносне снаге“, описује Џексон и напомиње да су се његове снаге бавиле и администрацијом док није успостављен цивилни систем.
„Спавао сам пет сати“
Са временске дистанце од деветнаест година, Џексон сматра да је КФОР учинио све што му је било задато и на инсистирање да ли постоји нешто на чему је морало више да се уради, одговара питањем.
„Истина је да сам спавао пет сати по ноћи, што можда није требало да радим? Али, не можете вечно ни без сна.“
Џексон је уверен да су његове снаге успешно извршиле мисију у времену које описује као изузетно тешко.
„Помогли смо људима који су били у немогућој ситуацији, а ту убрајам и Србију – Србија је дошла у немогућу ситуацију под Милошевићем. КФОР је помогао не само Косову него и бољој будућности Балкана.“
На питање да ли сматра да има пријатеља и међу Србима са Косова, Џексон одговара: „Желео бих да верујем да имам“.
„Посебно се сећам једног од свештеника Српске православне цркве, који је постао један од представника Срба на Косову. Пуно пута ме је позвао на ручак у манастир, често баш да би ми указао у чему грешим“, описује Џексон своје сусрете са косовским Србима.
„Балкан ми је ушао под кожу“
Џексон данас има 74 године и живи у Великој Британији.
Себе описује као „полупензионера“ – војнички више није активан, али држи различита предавања, радионице, мотивационе говоре и саветује различите клијенте.
На Балкан се враћао често, мада каже да не прати ситуацију детаљно.
„Када знате да сам био у Босни још 1995. године, знате и да ми је Балкан ушао под кожу.“
На примеру Мостара, где је у управи једне интернационалне школе, каже да је обновом моста учињена физичка обнова и да се види велики напредак.
„Питам се до које мере је та физичка реконструкција праћена филозофском, политичком и религијском обновом – за то сам нешто мање уверен.“
Џексон разуме и зашто је НАТО у Србији и даље толико непопуларан – прихвата да војна интервенција 1999. године и даље оставља трагове.
„Хипотетички гледано, ако би Србија и желела да постане чланица НАТО-а, на то се не би благонаклоно гледало у Москви. Али, то је питање за српску власт и грађане Србије“, закључује генерал који је у Краљевској војсци служио 45 година.
Еспресо