Разумије се да индустрија манипулише природу, да је експлоатише, из ње црпи, извози, на основама ње се уопште покрећући и постојећи, и самим тим у процесу покоравања не тежи да је уништи без остатка, претварајући је у пустињу, пустопољину и голотињу сведену на спржену земљу са ожиљком.
Међутим, како то бива, у Црно Гори, све су прилике, природа ће послужити у сврхе – одлагања оружаног НАТО отпада!
Е сад, ту ступа управа за управљање отпадом која у томе – гле ти то – не види ни најмањи проблем. Будући да се сјевер свеједно држао за тек зараслу вукојебину, шта фали… Уз то, нешто се, ипак, заузврат мора понудити НАТО-у. Мир данас највише кошта!
Како нам је индустрија тек депонија давно прецрклих, постјугословенских, данас полупаних и опустјелих, зарђалих костур-фабрика, чему арлаук због плана да се планина претвори у периферију гдје ће се одлагати оружје са истеклим роком трајања?
Кад већ ништа не производимо – зато смо, дивља природна љепотица, не? – барем можемо послужити као простор гдје ће се искипавати превазиђени производ намијењен за умножавање смрти. (На крају, и оружје има право да се на неки начин удостоји, по питању вјечног починка… Захваљујући њему, и продуженој (невидљивој) политичкој руци, живимо врло занимљива, неки би скептици рекли – постхумна времена.)
На стотине контењера са смећем депортује се у изван-земљане-предјеле, и то, свакако, није најсрећније, али јесте изнуђено рјешење еко-глобал програма… Па ипак, чему у даљој – додуше све неизвјеснијој – будућности такво нешто, кад лијепо земље трећег свијета нису само рудници и ресурси сваког добра, уз то су и: полигони идеални за истовар разног расхода, од оружаног до накарадно идеолошког.
На неки крајње перверзан начин, и Црна Гора постаје простором постмодерне, један споменик, или прецизније – инсталација супер рата, са све њеним убилачким паметним направама.
Можда нешто од арсенала тог оружја које је 1999. год. сијало смрт по овим кршима, нађе своје мјесто у планинским вртачама? Неку од летилица размонтирати у неком од катуна, која нас је из ведра неба колико је само могла, на очиглед цијелог свијета, убијала у једном војном експерименту.
Можда се управо модел „Милосрдни Анђео“ сахрани на Сињајевини, што би био врхунац америчког цинизма, и полтронства ове по свему антинародне власти.
Сибин/ИН4С