Саговорник Печата је Проф. др Гидеон Грајф аутор изванредно значајне монографије „Јасеновац – Аушвиц Балкана, усташка империја окрутности”. Монографија представља мултидисциплинарну студију др Грајфа, у којој је први пут извршена упоредна анализа Аушвица и Јасеновца.
Штампана у Израелу на хебрејском, српском и енглеском језику, у импресивном формату (42 x 29 сантиметра), у пуном колору, на најфинијој кундстдрук хартији. Издавачи монографије су Институт за Холокауст Шем Олам (Израел), Фондација за пројекте едукације о Холокаусту (Мајами, САД) и Академски колеџ Оно (Израел). Чланови уређивачког одбора су професори и историчари из Израела, САД, Норвешке, Италије и Јапана.
Проф. др Гидеон Грајф је историчар специјализован за период холокауста, стручњак за Аушвиц и Зондеркомандо, главни историчар на Институту за образовање, документовање и истраживање о холокаусту Шем Олам у Израелу, главни историчар Удружења за образовне пројекте о холокаусту у Мајамију-САД, директор Међународне експертске групе GH-7 против ревизионизма у историји. Године 1986. Грајф је интервјуисао 31 преживелог радника Зондеркоманда из Аушвица и на основу њихових сведочења написао књигу „Плакали смо без суза“, која је инспирисала јеврејско-мађарског редитеља Ласла Немеша да сними филм „Саулов син“, који је 2016.године награђен Оскаром.
Гидеон Грајф је недавно именован за председавајућег међународне комисије за Сребреницу, коју је формирала влада Републике Српске за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. Недавно је потписан и један од круцијалних докумената којим је институционализована сарадња проф. др Грајфа са надлежним институтима и другим научним установама на заштити културе сећања на заједничке жртве у НДХ и Јасеновцу у Другом светском рату.
* Ваша студија „Јасеновац – Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности“, једна је од најважнијих књига нашег времена. Књига је импресивна, монументална и доминира већ на први поглед својом величином и дизајном. Шта Вас је мотивисало да започнете рад на овој студији и коју сте методологију применили у истраживању једне овако комплексне теме?
Иза свих пројеката који се тичу Србије, студије „Јасеновац – Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности“, будућих књига, филма који реализујем са Емиром Кустурицом и осталих пројеката који се тичу српске историје, стоји моја сарадња са амбасадорком др Љиљаном Никшић. Она ме је подржавала, отворила ми је сва врата. Без ње, ова књига никада не би била реализована.
Такође, израелска амбасадорка у Београду, др Алона Фишер Кам ми је у свим фазама сарадње од 2016.године помагала својом несебичном подршком као кћер Ани Зорман која је такође, преживела Холокауст. Обе дипломатије заслужне су што је дошло и до прве и највеће Изложбе о Јасеновцу у историји УН, поводом међународног Дана Холокауста у Њујорку 2018.
Књига је, дакле, резултат веома интензивног четворогодишњег рада током кога сам истраживао злочине хрватских усташа против Срба, Јевреја, Синта и Рома током Другог светског рата, нарочито у јасеновачком логору истребљења. Године 2016. постао сам директор Међународне експертске групе GH-7 која се фокусира на злочине почињене у НДХ. Заједно са колегама, историчарима из седам земаља: Израела, САД, Немачке, Норвешке, Италије, Србије и Хрватске спроведено је истраживање архива Израела, Немачке Италије, Хрватске (Јасеновац), Републике Српске (Доња Градина) и Србије, са нагласком на разговоре са преживелима из Јасеновца. Покушавали смо да откријемо историјски образац по којем је функционисао овај систем најбруталнијег од осам концентрационих логора који су деловали током Другог светског рата а који је био из многих разлога у бившој Југославији под велом ћутања. Сада је то почело да се мења. Покренули смо процес скидања прашине са праве историје. Прашина нипошто није добра у историјским стварима.
* У књизи кажете да је направљен јеврејско-српски бастион против ревизионизма.
Прво што смо ја и група GH-7 урадили је истраживање засновано на фактографији, што је најважије у историјској науци, а затим смо отпочели и тешку борбу са новим криминалним таласима дисторзије и ревизије историје, који представља злочин по себи будући да порицањем злочина доприносите самом злочину, и сами сте на тај начин постали злочинац. Порицати, на пример, броj жртава, значи убити их два пута. Жртве то не заслужују.
* У питању је мултидисциплинарна студија. Које научне дисциплине су укључене у настанак студије „Јасеновац – Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности“? Како је истраживање спроведено?
Оно што смо прво урадили је – истражили смо све постојеће архиве у потрази за историјском документацијом. Проучили смо изјаве преживелих. Интервјуисали смо преживеле који су још увек у животу. Још увек има преживелих не само у Србији већ и у Израелу, који су као деца били заточени у Јасеновцу. Гледали смо веома важне филмове у Кинотеци из времена холокауста. Не постоје врата која нисмо изнутра отворили како бисмо сагледали пуну и комплетну слику. Ради се о веома добро утемељеном историјском истраживању, заснованом на документацији, документарним филмовима, литератури, сведочењима, а надам се да ћу у будућности написати још једну књигу. која ће кућу подићи на виши ниво. Направили смо приземље, а планирамо да сазидамо још један спрат, будући да непрекидно долазимо до нових података. Историја је као археологија, копањем долазите до новог материјала. У археологији налазите материјалне доказе старе хиљадама година. У историји је иста ствар и то су две веома сродне дисциплине. Ова књига није последња реч о Јасеновцу. Прихватам када ми људи кажу да је мој рад базичан и фундаменталан, и то је заиста један леп комплимент, али сматрам да ово није наша коначна реч о Јасеновцу.
* Ви сте експерт за Аушвиц и експерт за холокауст. Да ли сте били на било који начин запањени када сте се суочили са ужасима Јасеновца?
На неки начин, заиста јесам. Био сам изненађен када сам видео колико су Јасеновац и Аушвиц слични, а у исто време – колико се разликују. Хрвати Усташе су покушавали да имитирају злочине Немаца, али и да их надмаше. Ученик жели да буде бољи од свог учитеља. Они су то радили на најбруталније могуће начине. Дозволите ми да изнесем разлику између две филозофије убијања.
Немци су покушали да не испрљају руке. Њихова филозофија убијања је била: убијмо људе на веома чист начин. Шта то значи? Ми никада нећемо држати жртву у својим рукама. Никада нећемо испрљати руке њеном крвљу. Убијаћемо на технички индустријски начин. Тако су осмислили индустријализацију смрти. Када су нацисти почели са „коначним решењем“ у Совјетском Савезу 21.јуна 1941., систем је био – убијање из ватреног оружја и на тај начин је убијено 1,6 милиона Јевреја. Али, такво убијање није било довољно „чисто“. Због чега? Немачке убице су стајале веома близу својих жртава, и налазилe су се очи у очи са људима који су умирали од њихових метака. Штавише, понекад би део мозга експлодирао и његови делови би испрљали униформу немачког убице. То се Немцима није чинило угодним. Због тога су, након што су убили 1,6 милиона људи унапредили систем који је решио све ове проблеме. Нови систем је радио као фабрика са гасним коморама, у којима није било директног контакта убице са жртвама. Убице нису морале да гледају како жртве умиру, осим ако то нису желеле. Комади тела жртава нису падала на униформе, и све у свему – био је то веома чист злочин.
Усташе, са друге стране су желеле сасвим друго. Оне су волеле крв, волеле да држе жртву, волеле да је секу, да јој ваде очи… То је за њих била забава. То је разлика у филозофији убијања и то сам открио тек када сам отпочео своје истраживање. У књизи описујемо 57 усташких метода убијања и мучења људи на основу анализе др Израела Хершковица, професора анатомије, форензичара и консултанта нашег експертског тима, изведене на основу мог истраживања.
Јасеновац је на свој начин далеко бруталнији чак и од Аушвица. Он је производ страховите бруталности, варваризма, окрутности и примитивизма. Друга разлика између Јасеновца и Аушвица је што су у Аушвицу Немци користили један број жртава као робове у индустрији смрти. У Јасеновцу рад је служио за понижавање, кажњавање и тортуру. То није био прави рад док је у Аушвицу постојао читав низ фабрика, постојао је индустријски сектор под називом БунаМоновиц.
* Врхунац усташког злочина представљају концентрациони логори смрти за децу какви су постојали у Сиску, Јастребарском и Јасеновцу.
То је такође веома значајна разлика. Ни један немачки логор није био успостављен за децу. За жене да али за децу –не. То је типично усташки изум који сведочи о невероватној окрутности и бруталности. Логор за малу децу, чак бебе које умиру од изгладњивања и тортуре, и смишљање што неподношљивије тортуре – као што је бацање детета увис и набијање на бајонет пред очима мајке, као форма забаве за усташе, сведочанство су јединственог злочина против деце какав је изведен у НДХ.
* Како разумете ову окрутност? Да ли имате објашњење?
Не, немам. Ја сам историчар а не психијатар или психолог. Уосталом, то је проблем Хрвата. Они би морали да објасне самима себи због чега су били тако окрутни. Мислим да би било добро да се тиме позабаве, зато што уколико то не ураде постоји могућност да то у будућности понове. Веома је важно да се са тим суоче. И то је још једна разлика између Немаца и Хрвата. Немци су после 1945., прихватили пуну одговорност за злочине. Хрвати настоје да своје злочине порекну или да их минимизирају. Они не желе да сносе одговорност за ове злочине.
* Да, али Хрвати никада нису били приморани да се суоче са тим злочинима. Уместо тога направљена је густа мрежа, на глобалном нивоу организоване лажи, подржане најпре од Ватикана. То прикривање сада води кулминацији ревизионизма историје.
Нико не жели да се суочи са својим лошим делима. Нико не жели да призна кривицу. Тако је на нивоу појединца, а тако је и на нивоу колективитета и држава.
* Због чега свет није пред Хрвате поставио проблем одговорности за геноцид?
Ви сте веома наивни. Због чега би свет то урадио? Да ли је свет рекао било шта док је 6-7 милиона Јевреја брутално убијано. Свет није рекао ништа.
* Каква је одговорност Ватикана за геноцид и прикривање геноцида?
Ватикан се понашао на потпуно криминалан начин. Папа Франциско је коначно отворио архиве и то је веома добро. Али, да је папа Пије XII рекао једну реч у вези са страдањем Јевреја, барем стотину људи би га послушало. Али он није рекао ни једну. Ватикан је потпуно разочарао са моралног становишта. И не верујем да ће бити документације која ће противуречити овој пасивности. То би ме веома изненадило. И то је штета, јер глас папе је могао бити спасоносан за велики број Јевреја. А, шта би се догодило самом папи да је то рекао? Да ли би он био послат у концентрациони логор? Да ли би био ухапшен, да је то рекао? Не би. Он је папа. И то је права трагедија.
Пре свега владу НДХ, затим идеолошки усташки покрет и потом католичку цркву. Треба окривити Алојзија Степинца који је подржао геноцид. Треба окривити све учеснике који су убијали, спроводили тортуру, мучили. Много је оних које би требало окривити. Ради се о веома великом злочину на широкој скали, који је захтевао велики број учесника.
* Али, ко је крив за прикривање овог геноцида?
Колико ми је познато то је југословенска држава после Другог светског рата. Тито је покушао да уједини народе, али на артифицијелан начин. И забранио је истину.
* У књизи описујете 57 усташких метода убијања и мучења људи на основу анализе др Израела Хершковица, професора анатомије, форензичара и консултанта вашег експертског тима изведене на основу вашег истраживања.
Ове методе описане су у потпоглављима: директни начини убијања (16 начина), мучење које у већини случајева доводи ди смрти (13 начина), посебни начини убијања у које спадају вађење фетуса из стомака трудних жена, силовање и набијање на колац, силовање и одсецање дојки, силовање и стављање живих пацова у гениталије, силовање и стављање опушака у гениталије; посебни начини убијања деце који обухватају разбијање дечије лобање ударцима о зид, ударцима маљем, набијање на бајонет и ослепљивање гледањем у сунце. Последње потпоглавље описује методе убијања које се постижу стављањем жртава у услове који несумњиво узрокују тешке болести и смрт (седам начина). И једно ново откриће су 57 начина на које су Хрвати убијали.
Они су то веома волели. Смрт је за њих била важна, не живот. Они су обожавали смрт. Обожавали убијање, тортуру, обожавали да гледају како људи умиру.За њих је то била врхунска забава.
* Ви сте први у свету сместили Јасеновац међу осам концентрационих логора за истребљење у Другом светском рату.
Да. То су Аушвиц, Хелмно, Белжец, Мајданек, Собибор, Треблинка, Мали Тростенец, који се налази у данашњем предграђу Минска и Јасеновац. Ја сам једини историчар у свету који је класификовао последња два концентрациона логора међу већ класификованих шест логора за истребљење, тако да данас морамо говорити о осам оваквих логора смрти. Јасеновац је најокрутнији, најбруталнији и најстравичнији међу њима. Немачки систем је био организован, систематичан, усмерен на ефикасност и индустријализацију убијања док је јасеновачки био хаотичан и примитиван, усмерен на задовољавања уживања у убијању и мучењу. Немачки мото је био: мора постојати ред.
* Недавно сте обелоданили најважнију информацију која је новијег датума, а која говори о постојању снимака комплекса јасеновачких логора из ваздуха, које је начинила америчка авијација током Другог светског рата.
Из ваздуха можете да видите оно што не можете чак ни током посете неког места. Снимци из ваздуха, који много година припадају архиву у Единбургу у Шкотској, откривају огромно подручје од 10 квадратних километара Јасеновца на којима видите масовне гробнице од којих свака може садржати на хиљаде тела убијених људи. То је веома јак доказ онога што ја и многобројни историчари дуго тврдимо, а то је број жртава који најмање износи 700.000. И то свакако није коначан број, јер се ту не убрајају лешеви жртава које је однела Сава, жртве које су претворене у пепео, оне од којих је направљен сапун итд. И то откриће је новијег датума. Оно се одиграло пре месец дана, док сам ја био у Србији. Како сам вам рекао: историја је као археологија. Што дубље копате, истина се открива са свих страна. Мислим да се ради о веома значајном открићу које ће помоћи да се реши питање броја жртава. А њих је намање 700. 000 и по свему судећи, још више од тог броја. Ја сам регрутовао два водећа форензичка експерта са Института за патологију у Израелу, један од њих је већ био у Београду а ту су такође и српски експерти, неки живе у иностранству а неки живе у Србији. Ради се о високо професионалном тиму експерата који учествују у овом мултидисциплинарном пројекту. Ми се трудимо да будемо веома објективни и на високом научном нивоу и без икаквих предрасуда.
* У свом обраћању током међународне конференције, која је одржана у Београду у Дому војске поводом 20 година агресије НАТО-а, под насловом „Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва“, указали сте на велику опасност од нео-усташтва.
Да. У том смислу обратио сам се и Специјалном известиоцу Генералног секретара Уједињених нација, госпођи Башлет Жаре у Женеви, подржавајући све Резолуције УН о борби против нео-нацизма и свих облика дискриминације, и уложио сам протест против одржавања Блајбуршке комеморације сваког маја у Аустрији, оценивши га као највеће окупљање нео-нациста у Европи, и упутио копије страница из моје књиге о Јасеновцу, у којој сам дао фотографије са манифестације у Блајбургу где је присутна усташка иконографија, нагласивши да је у Немачкој забрањено законом истицати нацистичке симболе.
* У Београду, током одржавања, боравите са својом мајком, госпођом Грајф, изузетном женом, савременицом Голде Меир. На неки начин Ви сте настављач њеног дела.
На известан начин, јесам. Моја мајка је рођена у Немачкој у породици лекара, мој деда, Карл Данцигер је био интерниста а моја бака Фрида Данцингер је била педијатар. Моја мајка је имала сестру која више није жива. Мој деда је био ухапшен у новембру 1938.године током „Кристалне ноћи“ заједно са још 30.000 Јевреја и одведен у концентрациони камп Бухенвалд,, где је држан неколико месеци. Будући да је званична политика била да протерају Јевреје а не да их елиминишу, и њему је пружена прилика да оде, под два услова: први – да одмах напусти Немачку и други да не говори о ономе што је видео у кампу. И он је напустио Немачку са својом супругом и децом и дошао у Израел, који тада још увек није постојао као држава. Моји деда и баба су у Израелу наставили да раде као доктори.
Моја мајка је почела 1946-7. да ради за британску мандаторну полицију да би, када је успостављена држава Израел, 14.маја 1948.године прешла да ради за израелску полицију, и била је прва жена начелница два главна одељења израелске полиције. Током тог периода она је имала везе са владом и министрима. Била је веома доминантна особа, а потом је била на челу институције Либи која је пружала подршку израелским војницима на чијем је челу био Манахем Собибор (Menachem Sobibor). Моја мајка је имала невероватну енергију и стално је радила. Између ове три званичне позиције радила је у приватној компанији за увоз-извоз, а имала је и контакте са Голдом Меир и Симоном Визенталом.
Веома је ангажована и активна особа. Чак је и сада у 94-ој години живота веома активна. Веома сам поносан што је и овога пута самном у Београду, и то заиста у овако добром стању.
Мој отац је рођен у Бечу, а дошао је у Израел годину дана пре моје мајке, 1938.године. Али, он није дошао из Беча већ, из једног другог веома занимљивог града Черновица, који се данас налази у Украјини, у то доба припадао је Румунији а пре тога Аустроугарској. То је град са великом јеврејском популацијом и веома богатом јеврејском културом. Он је стигао у Тел Авив, ту сам ја рођен и ту сам провео читав свој живот. Тел Авив је културна престоница Израела.
* Шта је Ваша мајка, госпођа Грајф радила са Симоном Визенталом?
Моја мајка је веома способна жена али такође и веома дискретна. Она ми то никада није рекла, а ја је никада нисам питао. То је строго поверљиво.
* Да ли Вас је то мотивисало да де као историчар посветите истраживању холокауста?
Верујем да јесте. И, да будем потпуно искрен, знам много више од оног што сам вам рекао али то је строго поверљиво.
* Добро. Верујем да је тако, али то ме не ослобађа од знатижеље?
И ја сам био у контакту са израелском тајном службом, са Мосадом, током потраге за неким од највећих нацистистичких злочинаца као што је Јозеф Менгеле, будући да сам поседовао информације од значаја за ову потрагу. Надам се да их је служба употребила. Нажалост, Менгеле је умро природном смрћу и никада није био кажњен због својих злодела, као и многи други за које сам пружао информације, такође су умрли у својим креветима. То је веома, веома лоше. Иста је ствар и са усташама који су у највећом броју случајева избегли било какву казну. Само мали број је био кажњен. То је веома лоше. Криминалци морају да буду кажњени. То је основа за постојање нормалног света. Уколико овакви криманилци умиру у својим креветима, нешто је дубоко погрешно у свету. И истина је нешто што је неопходно за садашњост и за будућност читавог света. То је без икакве сумње основ за будућност.
* Током 1986. године интервјуисали сте 31-ог преживелог радника Зондеркоманда из Аушвица и бацили снажно светло на њихову дубоко трагичну судбину. Ваше истраживање је променило веома лошу слику о овим људима.
Током више од 40 година истражујем холокауст и у центру мог истраживања је Аушвиц, историјат Аушвица, значење Аушвица, развој Аушвица. У још ужем центру мојих истраживања је Зондеркомандо. Зондеркомандовци су били радна снага, јеврејски логораши које би SS одабрао да раде у тој фабрици за производњу и елиминацију лешева, што је у лето 1944. у логору Аушвиц–Биркенау било уздигнуто на ниво индустријске производње. Зондеркомандовци су морали да раде брзо: да сачекају сваки нови конвој заробљеника, скину до голе коже, испрате до гасне коморе, њихова тела спале у крематоријуму, очисте сав простор и елиминишу пепео. На свака три-четири месеца припадници SS би их елиминисали зато што су видели много и знали много.
Моје истраживање је веома посебно зато што је сачувало сведочења веома ретких припадника ове јединице. 80-100 припадника Зондеркоманде успело је да преживи на чудесне начине. Њихова сведочанства су веома драгоцен извор знања о суштини, самом срцу и циљевима коначног решења у Аушвицу. Без њих не бисмо успели да разумемо технике индустријализације смрти у Аушвицу. То што сам сачувао њихова сведочанства сматрам својим великим постигнућем. Ја сам интервјуисао 31 припадника а само један је данас још увек у животу.
* Припадници Зондеркоманде су до појаве вашег истраживања третирани као издајници и саучесници у спровођењу коначног решења.
Да, сасвим тачно. Пре објављивања мог истраживања слика о њима је била веома лоша. Третирани су као издајници па чак и као убице, иако они нису убили ни једног Јевреја. Немци су то радили. Из незнања и глупости преживели логораши су створили веома лошу слику о њима, што ја сматрам дубоко неправедним. Сматрао сам својом обавезом да ту слику исправим и у томе сам успео. Данас нећете чути никога ко би их назвао издајицама и колаборационистима.
* На којим основама се позиција Јевреја, припадника Зондеркоманде која је учествовала на директан начин у спровођењу коначног решења може одбранити?
Они су били, како сам ја закључио најјадније жртве од свих најјаднијих жртава. Они су били робови. Они се нису нудили, Немци су их принудили да раде као робови. Они се ни због чега не могу кривити, Штавише, они су се трудили да жртве у својим последњим тренуцима буду третиране на достојанствен начин. Већина њих је била веома племенита и великодушна. Они нису могло да спасу своје сународнике, али су у том малом периоду времена од пет-шест минута пре њихове смрти, покушавали да ураде нешто лепо и добро за њих. Били су то веома добри људи, и они нису заслужили ни у ком погледу лошу репутацију коју су имали.
* На основу сведочења 31-ог припадника Зондеркоманде, написали сте књигу „Плакали смо без суза“. Ова књига инспирисала је мађарског редитеља Ласла Немеша да сними филм „Саулов син“ који је награђен Оскаром 2016.
То је веома занимљива прича. Јуна 2012. добио сам телефонски позив од младог јеврејско-мађарског режисера, Ласла Немеша, који је желео да по мојој књизи сними играни филм. Срели смо се неколико пута у Тел Авиву и Мађарској. Филм је завршен 2016.године. Филм је дубоко узнемиравајући. Он доводи креметоријуме и гасне коморе до вас и оне вас ударају директно у лице. Људи су напуштали биоскопе јер то нису могли да поднесу. То је веома тежак филм. Веома сам задовољан што је филм добио Оскара, не због саме награде већ због популарности коју му је ова награда обезбедила. Заточеници Аушвица су у праву када кажу да никада нећемо бити у стању да рексонструишемо и једну секунду правог стања које је тамо постојало, али верујем да смо са сваком реконструкцијом макар мало ближи разумевању, шта су Јевреји осећали пре него што су убијени и шта су осећали они који су били приморани да раде у овим фабрикама смрти, гледајући како се убија њихов сопствени народ. Од маја до септембра 1944. убијано је између 10.000-20.000 Јевреја. Седам дана недељно. И увек ме питају шта мислим о холивудским филмовима о холокаусту. Ја сматрам да је веома добро што се снимају. Чак иако су комерцијални и недовољно добро и комплексно осветљавају тај период, важно је што постоје. Сваки од њих, макар у најмањој мери, приближава савременицима ову ужасну историју.
* Започели сте и сарадњу са познатим режисером, оснивачем Института Иво Андрић, Емиром Кустурицом како би реконструисали истину о Јасеновцу.
Ако постоји неко на овој планети ко то може да уради – то је Емир Кустурица. Био сам у Андрић граду и дао сам му Нацрт синопсиса за филм, који је он прихватио и прочитао, и сада чекам да ми се јави. Ја могу бити консултант и саветник за питања која се тичу историјских чињеница, а режију филма у потпуности препуштам њему.
* Често говорите о великој блискости и сродности између српског и јеврејског народа.
Да. Срби и Јевреји су браћа. Браћа по патњи, по нападима, по дискриминацији. Када сам први пут дошао у Србију пре четири године, мој домаћин ми је рекао: „Толико људи широм света, толико нација нас бескрајно мрзи да жели и ради на томе да нам уништи државу и да нестанемо“. Упитао сам га: „О коме говориш? О Србима и Србији или о Јеврејима и Израелу?“
Осим тога Србија је прва земља која је признала Балфурову декларацију. Др Давид Албала је са др Миленком Веснићем испословао да Србија буде прва земља на свету која ће признати право јеврејском народу на државу. Том приликом је српска дипломатија, тачније др Веснић, у писму др Албали, које се чува у Националном архиву Израела, а чија се копија налази у Музеју српске дипломатије, први пут будућу државу назвао именом Израел.
Аутор: Биљана Ђоровић
Извор: СРБски ФБРепортер