ТОКОМ 14 година, колико ради на РТС, новинарка Слађана Зарић као ауторка потписала се испод 20 документарних филмова. Ипак, највише одјека имале су „Ратне приче са Кошара“ које је у премијерном емитовању, пре више од месец дана, гледало 1.500.000 људи, у репризи 1.200.000, а на званичном каналу РТС на „Јутјубу“ до сада је имао милион и по прегледа.
– Искрено, толику гледаност и позитивне коментаре нисам очекивала. Чак нигде у медијима и на друштвеним мрежама нисам видела негативне реакције. Свакако су занимљиве и реакције у региону. Филм је за месец дана погледало више од милион и по људи. Занимљиво је да је косовски јавни сервис, (односно шиптарска радио-телевизија), РТК 3, одмах после приказивања, приредио емисију посвећену филму, у којој су се чуле похвале, као и то да је урађен објективно, професионално и искрено. А доминирало је питање зашто Албанци немају такав филм.
* Како сте дошли на идеју да документујете причу са Кошара?
– Гледајући бројне репортаже и филмове, и читајући књиге о Кошарама, схватила сам да не разумем шта се тамо тачно догађало и зашто се каже „пакао Кошара“. Онда сам са колегама кренула у озбиљни истраживачки посао. Временом су се коцкице полако слагале и добили смо драгоцено сведочење о бици која је заиста била одлучујућа за даљи ток рата на Косову и Метохији. Да је линија одбране разбијена на Кошарама, или пак касније на Паштрику, и да су се УЧК снаге из Албаније спојиле са УЧК снагама на Косову и Метохији, број српских жртава био би много већи, војска Југославије би на Косову била разбијена и тешко да бисмо могли да причамо о Кумановском споразуму и Резолуцији 1244. Ти момци, бранећи државну границу те давне 1999. године, тада нису ни били свесни у којој мери исписују историју Србије.
* Шта вам је било најтеже у тој мисији?
– Нажалост, нисам могла да одем на Кошаре, јер су ми рекли да није безбедно. Зато сам драматизације догађаја снимала на локалитетима који су слични. Радило се на температури од минус десет, по снегу, киши, дању, ноћу, на теренима до којих се долази пешке, на тешко приступачним врховима.
Мотивациона реченица нам је била: „Момци су у оваквим условим ратовали, око њих се пуцало и гинуло. Кад су могли они, било би срамота да не можемо и ми“.
* Који емотивни тренутак ће вам заувек остати урезан у сећању?
– Сведочење о погибији деце на отвореном, у рововима, која су гађана забрањеним касетним бомбама, о њиховим раскомаданим телима. Филм о Кошарама вас некако обузме, искреност тих људи и њихове емоције заокупе толико да без даха пратите причу.
* А која је порука коју сте желели да пошаљете?
– Желела са да свим тим војницима, дечацима који су тада бранили отаџбину, кажем једно велико хвала! Хтела сам да сви сазнају шта су људи, који годинама анонимно живе ту поред нас, преживели, какву су патњу поднели, а да ми за то нисмо знали.
* Кажете да је много несипричаних прича које треба чути. Да ли већ знате која је следећа?
– У наредном периоду ћу са својим шефом Ненадом Љ. Стефановићем дефинисати следећу тему коју ћу радити. Волела бих да се позабавим Другим светским ратом и да после, скоро 80 година, представимо нову причу о 27. марту и антифашистичком протесту.
* Чиме се водите када бирате причу коју ћете да документујете?
– Са једне стране је то изазов и жеља да кажем нешто ново, а са друге је креативни набој за стварање. То су унутрашње потребе које ме покрећу, а спољашње, објективне, увек су везане за питање колико је нека прича до сада откривена и шта ново могу да донесем.
„РАТНЕ ПРИЧЕ СА ПАШТРИКА“
Други део серијала „Ратне приче са Паштрика“ приказан је прошле недеље, 26. маја, на дан почетка борбе на планини крај Призрена. Реч је о филму који је другачији од „Ратних прича са Кошара“, јер су и приче различите.
– Те две битке морају у колективном сећању да остану повезане. У обе су припадници Војске Југославије зауставили копнени напад УЧК војника које су били потпомогнути снагама НАТО и регуларним јединицама војске Албаније.
На Паштрику је југословенска војска нанела велике губитке непријатељу, били су 20 пута већи од наших. Настрадало је 26 наших војника, док су према званичним косовским подацима, погинула 453 УЧК борца.
ОДЛИКОВАЊЕ ОД КРАЉИЦЕ
* Недавно вам је уручена Медаља Британске империје за изузетан допринос истраживању и документовању савезништва Велике Британије и Србије током Првог светског рата. Колико вам значи ово признање?
– Заиста ми је била част да добијем медаљу коју додељује краљица Елизабета Друга. Осећала сам се срећно и поносно, поготову што одликовање стиже од Британаца из земље која је колевка документарног филма и озбиљне школе Би-Би-Сија.
Награду сам добила за истраживања у филмовима „Срби на Крфу – сто година од Албанске голготе“ и „Заборављени адмирал Ернест Трубриџ“. Истражујући улогу савезника (Енглеза, Француза, Руса и Италијана) у војном музеју у Лондону, пронашла сам документа која сведоче о улози Британске мисије на Дунаву и Британске јадранске мисије у повлачењу и реорганизацији српске војске.
Тада сам открила и необјављене дневнике адмирала Трубриџа који је током Великог рата много задужио српски народ и био одликован највећим српским одликовањима. Занимљиво је да му је, 1918. године, регент Александар, у кући Крсмановића, приликом проглашења нове Краљевине СХС поклонио своју Карађорђеву звезду другог степена.
И тако се круг судбине некако затворио – Срби су одликовали Трубриџа, а ја сам радећи причу о њему одликована од Енглеза.
С. Костић
http://www.novosti.rs/