Одавноје откривено да се бит уметничког филма крије у аутентичности и афективном дејству „утиска стварности“, по коме је сам филм реалистички одливак чулног, чак и кад је најфантастичнији конструкт неког живота. Моћ кинематографа почива на тој „аутентичности“, говорио је отац модерног филма Андре Базен, зато он више од свега другог на овом свету „личи“ на збиљу, а није друго до опсена наших чула. Отуд је још Годар дошао до закључка да добар играни филм мора да делује као документарац. И обрнуто, мада му се самом (Годару) ретко догађало да то постигне кад зажели. У томе је и једна од тајни филма.
Телевизијски документарац Слађане Зарић „Приче са Паштрика“, други део филмског диптихона о бици српске војске против покушаја копнене инвазије НАТО-а из Албаније (26. мај – 10. јуни 1999), открива пут ка овој суштини зато што плени својом аутентичношћу и узбудљивим призорима народне одбране епских размера, средствима уверљиве и веродостојне реконструкције (reenactment) ратних збивања.
Поводом првог дела овог диптиха („Ратне приче са Кошара“) написали смо да је тешко да је икада ишта истинитије, драматичније и узбудљивије виђено на нашим екранима. Исто важи и за „Паштрик“. Стопроцентно заснована на фактуелној грађи, играна реконструкција Зарићеве афективно делује као реални призор иако се служи свим средствима фикције.
Једно поређење са серијом реконструкција типа Black Hawk Down (и других из холивудских фабрика) ишло би у корист Зарићеве зато што је главно њено оруђе истина. Ово је права уметничка фикција, то је играни наратив par excellence, зато што ништа не измишља, ничим не манипулише, ништа не соли, већ – сасвим аристотелски! – подражава радњу која се догодила и то тако да дејствује као стварност сама.
Један од учесника чуда на Паштрику, војник Андрија Лукић, каже: „Филм о биткама за Паштрик, који је емитован у недељу увече на РТС, снимљен је изванредно! Све је тако аутентично, да просто не би могло боље да се сними, нити уради.“
Даље Лукић описује како је још једном прошао кроз сав пакао ове битке, сада заједно са милионским гледалиштем, које до тада није било свесно ове националне драме. Такав пример редак је у историји филма, редак у целој историји приказивачких уметности јер открива дубоки, древни, аристотелски смисао. Што се филма тиче, „базеновско дејство“ стварносног призора дословно се открива у Лукићевом исказу.
Сва је прилика да овде на делу посматрамо дубоко јединство чулне стварности и чулне обмане (филм) у тренутку у коме и једно и друго остварују митску димензију, дакле срастају у мит не у издвојеном, апстрактном времену и простору, него у конкретној датости, како је сваки прави мит разумевао Мирча Елијаде.
Речју, Кошаре и Паштрик постају национални митови и захваљујући уверљивости филмског призора, које је створила Слађана Зарић. У њима откривамо једног новог, филмског, хомерског певача.
Утолико више што се у истом контексту појављује и епско гесло, које је постало део збиље, а понавља се као митски ехо.
Пуковник Делић, командант ове одбране, виче 31. маја 1999. у телефон: „Бошевски, нема назад, иза тебе је Србија!“
Ово наређење издато у ватри боја, ушло је снагом грома у редове јунака. Војник Предраг Тот из Делићеве бригаде на Паштрику, сведочи да је одмах постало њихов заједнички слоган. А затим је ушло у народ, у историју. У филм, заснован на истини.
То је много више од филма. То је извесни метафилм, метазнак у коме распознајемо једно време у свом тоталитету. Више од филма је, свакако и питање које нам лебди на уснама од почетка: показује ли ова херојска одбрана да није тачно да смо најбедније, најгоре поколење Срба одвајкада, у шта хоће да нас убеде неки озбиљни људи и у шта смо сами бивали склони да поверујемо?
Кошаре и Паштрик, у стварности и на филму, изненада нам показују да ствари можда не стоје тако: да се из дубине душе народа помаља снага, кадра да нас поведе напред. Да измени ток историје.
Божидар Зечевић
http://www.novosti.rs/