Проф. др Рудолф Хензел министру здравља Јенсу Шпану: Бомбардовали сте болнице, а сада „отимате“ добро образоване лекаре. Због баченог уранијума, канцерогена обољења у размерама епидемије
Мој господине, министру здравља, Јенсу Шпану!
И ја као и Ви нисам медицинар, већ психолог и педагог, али захваљујући многобројним путовањима у Србију и добрим пријатељима које сам тамо стекао, могу добро да проценим актуелно здравствено стање људи у тој земљи Западног Балкана и квалитет њихових здравствених услуга.
Пре неколико година посетио сам једну старију госпођу у једној некада чувеној друштвеној болници у Београду. Због крајње оскудног намештаја у болесничкој соби и уређења у целој згради, што ме је пре подсећало на неку пољску болницу, повукао сам се у један тамни ћошак у ходнику, јер сам као стамен човек плакао због очаја – и срамоте. Због срамоте – јер сам знао да су недовољна уређеност, медицинска опрема и недостатак медицинског особља у овој болници били и још увек јесу последица САД-НАТО-агресије у 1999. години. Она је земљи причинила велику невољу и немерљиву економску, као и еколошку, штету. А немачка влада је учествовала у том злочину и геноциду над српским народом.
Због коришћења од 10 до 15 тона веома отровног и радиоактивног уранијума за време 78-дневног бомбардовања, у Србији су, у међувремену, разна канцерогена обољења достигла размере епидемије, полази се од 33.000 случајева годишње. Готово да не постоји породица без злоћудне болести. Оштећењем наследног материјала, ДНК, генерацијама и генерацијама ће се рађати деца са разним оштећењима.
Према новијим статистикама, у Србији оболи готово двоструко више деце него у остатку Европе. То значи, 355 мале деце на милион становника. Пре 1999. било их је 160. Посебно је у порасту леукемија код деце између пете и девете године живота. Према подацима онколога, професора Слободана Чикарића, удео оболелих од леукемије је већи за 110 процената него пре бомбардовања. Да ли сте Ви то знали, мој господине?
Уместо да сада богате европске земље, као знак измирења и надокнаде штете, учине све што је могуће да би српске болнице имале на располагању већи број лекара специјалиста, медицинског особља за негу и неопходне медицинске апарате, као и довољно лекова за децу и одрасле оболеле од канцера, и даље се врбују лекари специјалисте и медицинско особље за негу, које је српска држава добро образовала, и довлаче се (заувек) на „златни Запад“. Тиме се избегава образовање и усавршавање сопственог немачког стручног особља за негу, као и праведна надокнада за њихов драгоцени рад за опште добро.
Због тога здравствени системи држава Западног Балкана постепено колабирају и многе породице се распадају због вишегодишњег радног боравка у иностранству. Само из Србије оде годишње више од 70.000, већином младих, добро образованих људи. За мене је то срамотна експлоатација економски слабих привреда Западног Балкана, страшан облик неоколонијализма.
Промените, мој господине, Вашу фаталну одлуку због мојих основаних примедаба. Тиме бисте показали праведност према Србији, као и према другим земљама Западног Балкана, и истовремено учинили чин човечности.
Проф. др Рудолф Хензел