Када је Тереза Меј 2016. преузела вођење државе после референдума на коме је изгласан Брегзит, за многе је била баш оно што Британији треба. Стабилност и чврста рука. Зато, а и због тога што је друга премијерка у британској историји, поредили су је са Маргарет Тачер. То је било кратког века. Као и њен мандат. Закључно са седмим јуном, један је од краћих у Даунинг стриту – две године и 315 дана.
„Дошла је због Брегзита и отишла због Брегзита“, каже новинар Милан Милошевић. „Њена судбина је огледало те саге у Великој Британији. А та сага је дужа, јер је европско питање било гиљотина многих британских премијера“, додаје Милошевић.
Тако је било и са њеним претходником. Дејвид Камерон је, да умири евроскептике у партији, обећао референдум о чланству. Осокољен успехом, односно неуспехом претходног шкотског референдума, кренуо је грлом у јагоде. У недоба, после врхунца мигрантске кризе.
„Камерон који је био за ЕУ је, да би скинуо то питање са дневног реда, расписао референдум који је изгубио, опрао руке и отишао да пише мемоаре“, каже Милан Милошевић. „Она је дошла из другог плана, прилично је била усамљена у том окружењу, радна, мало затворена. Пробала је да спроведе политику против које је била док се спремао референдум, била је за останак Велике Британије у Европској Унији“, подсећа Милошевић.
Није била очигледан наследник Дејвида Камерона. Главна звезда био је харизматични бивши градоначелник Лондона који је заговарао Брегзит, Борис Џонсон.
„Због сукоба у врху странке, он је испао из трке“, објашњава професор ФПН-а у Београду, Небојша Владисављевић. „Тражили су искусну личност што она јесте, била је дугогодишњи министар унутрашњих послова, залагала се за ограничење миграције. То је у складу са политиком многих који се залажу за Брегзит и поставила се као природни наследник“.
Тереза Меј не воли да говори о приватном животу, али пријатељи из младости сећају се високе, модерне жене, ћерке англиканског свештеника, која је од малена говорила о амбицији да постане премијерка. Чак и да је била помало љута што је Маргарет Тачер то постала пре ње. Зна се и да је током студија на Оксфорду упознала мужа Филипа, и то преко будуће премијерке Пакистана Беназир Буто. Немају деце.
„Ђаволски тешка жена“
Полако се кретала ка врху странке у коју је ушла седамдесетих. Пре него што је постала премијерка најзначајнија улога била је министарке унутрашњих послова у Камероновој влади, И то чак шест година. Један колега је назвао ђаволски тешком женом, а она се тиме поносила.
„Спадала је у ужи круг Камеронових сарадника“, каже Дејан Поповић, некадашњи амбасадор у Великој Британији. „Недостајала јој је харизма њене претходнице Маргарет Тачер, али је стварно била међу људима који су се највише питали у првој Камероновој влади“.
Питала се и о миграцијама и визама. Када је Дејан Поповић био амбасадор у Лондону, лабуристичка влада Гордона Брауна је била вољна да још 2010. на крилима шенгена, разговара о укидању виза Србији. А онда су победили конзервативци и ствар је прешла у руке Терезе Меј.
„Заступајући агенду своје партије, Тереза Меј је била против визне либерализације и ништа се није даље урадило, јер је жеља да се заустави миграција била велика код конзервативаца“, прича Дејан Поповић.
Када је постала премијерка, прво је сменила другог човека у кабинету, министра финансија Џорџа Озборна, што је требало да означи раскид са прошлошћу. У исто време, на изненађење многих, спасила је каријеру Бориса Џонсона, поставивши га за шефа дипломатије.
„То бисмо могли да тумачимо више као покушај да га држи на оку, јер кад је члан владе на утицајној позицији, онда мора да ради заједно са премијером. И то се убрзо показало, изашао је из владе да би водио тиху кампању за шефа конзервативне странке“, каже Небојша Владисављевић.
Медени месец са јавношћу и са партијом кратко је трајао. Јер, 2017. Тереза Меј изненада одлучује да распише ванредне изборе. Иако је њена партија имала већину, желела је јачу контролу над процесом Брегзита. Али, потценила је Џеремија Корбина. Лабуристи су остварили највећи пораст броја гласова још од 1945.
Чврстина или одсуство флексибилности
Према речима Небојше Владисављевића, Тереза Меј је у кампањи наступила превише арогантно и њена чврстина је постала одсуство флексибилности. Бирачи је нису подржали како се очекивало.“Конзервативна странка је добила највише гласова, али није имала апсолутну већину, већ је морала са другима да сарађује када је реч о кључним питањима и та чињеница је драматично ослабила и странку и Терезу Меј унутар странке“.
Али, посао је морао да се настави. Покренула је члан 50 Лисабонског споразума који отпочиње процес изласка из Уније. До данас се то није догодило. Они који су мање строги према Терези Меј, кажу да је задатак био немогућ, јер је Британија деценијама подељена по питању ЕУ.
„Та подела се не поклапа са партијама, него пресеца све партије“, каже Милан Милошевић. „Сви су мењали позиције драстично око Европске уније. Торијевци су били некада проевропски, а сада тамо доминирају они који су за Брегзит. Лабуристи су били некада против, а сада доминирају ови који су или за останак или за мекши споразум. Шкотска, Велс су били против ЕУ у време Едварда Хита који је земљу увео у чланство, а сад су за Унију до тачке да се у Шкотској отвара питање новог референдума о независности“.
Мејова је у почетку наглашавала да ће Британија напустити ЕУ ако треба и без договора. Током дугог периода преговора Брисела и Лондона, ствари су се мењале. Посебно када се дошло до границе између Северне Ирске и Ирске која је зарад безбедности морала да остане отворена. Што је значило, Велика Британија остаје у цариснкој унији али под бриселским условима.
„За споразум је потребно двоје“, каже Дејан Поповић. „Из визуре такозваних „радикалних“ британских конзервативаца, требало је да се изађе у сусрет Великој Британији. Али ту постоји и Брисел, или интерес 27 чланица. Онда је тај споразум морао да одрази минималне заједничке интересе. Она је добила одређена решења, која су ишла у сусрет британским захтевима, али је и платила цену као и у свим преговорима“.
„Dancing queen“
Ретки подаци о личном животу Терезе Меј су и да воли кување и групу Аба, посебно хит „Dancing queen“ уз чије је тактове изашла на партијску конвенцију 2018. у октобру. Али, упркос аплаузима, приличан број чланова странке већ се окренуо против ње.
„Она није могла да натера Европљане у оно у шта верују тврди торијевци, а то је мало и део империјалне носталгије, време кад је Британија владала морима“, каже Милан Милошевић. „Не може сада она да примора Европску унију на повољнији уговор. Парадокс је да је то питање разјединило Уједињено Краљевство, а донекле ујединило Европу, мада је искомпликовало односе у Европској унији“.
Британски парламент три пута је одбијао предлог споразума са Бриселом, последњи пут са историјска 432 посланика против. Онда је партија гласала о поверењу премијерки. Преживела је, али више није могла да их убеди да прихвате споразум. Пропали су i разговори о подршци са Лабуристима. Морала да је тражи продужење рока за Брегзит, а коначни ударац је било учешће Британије на европским изборима.
Професор Небојша Владисављевић верује да све вуче корене од првог лошег потеза Терезе Меј, расписивања избора 2017.
„Кад једном изгубите подршку, нисте доминантна личност у тако компетитивном систему као што је британски. Не можете да спроведете не само крупне ствари, већ ни мање. Тај губитак на изборима је потпуно ослабио Меј. Није одмах дошло до пада са власти, сматрало се да је боље да навуче негативни публицитет у преговорима, да она буде окривљена за негативне последице Брегзита и да дође нови вођа који ће да настави и на изборима се потруди да победи лабуристичку странку“, каже Владисављевић.
Ко то може бити, пита се вероватно и недавни посетилац британског острва. Подршку једном кандидату даје и јавно. Ако се неко искрено радује Брегзиту, то је вероватно амерички председник.
„Он навија за тврди Брегзит“, подсећа Милан Милошевић. „Његов фаворит је Борис Џонсон. Неки кажу, ако Борис Џонсон победи, како показују резултати анкета, да ће то бити конкурс за то ко је веци шоумен“.
У чијим рукама остаје Брегзит, биће познато крајем јула. Упркос великој популарности Бориса Џонсона, ништа није сигурно, јер би чланови парламентарне групе могли да се одлуче за некога ко је ближи „мекшем“ Брегзиту и задржавању неких повластица које земља може да добије.
Наследник се бира беспоштедном борбом међу торијевцима. Толико беспоштедном да, када крене трка за лидера странке, у партији кажу „потегли смо ножеве“.
НАТАША ЂУЛИЋ БАНОВИЋ
РТС