Француска и Украјина су одувек имале блиске односе у различитим областима делатности – култура, уметност, економија. Француска је била једна од првих која је признала независност Украјине. Данас, Париз остаје један од главних партнера Кијева, пре свега, у мировним преговорима о ситуацији у Донбасу – такозваном „Нормандијском формату“ или „Нормандијској четворци“.
После „достојанствене револуције“, председник Украјине је четири пута посетио Француску. Током једне од тух посета, Петро Порошенко је присуствовао маршу у знак сећања на убијене новинаре листа „Чарли ебдо“, у првом реду поред „пријатеља“ Украјине Ангеле Меркел и тадашњег француског председника Франсоа Оланда. Да ли је то случајност? Изгледа да случајности нема. Порошенко није могао да избегне марш, јер је у то време убиство карикатуриста из „Чарлија“ попримила карактер универзалне трагедије и одсуство Порошенка, председника земље тако жељне Европе, једноставно не би била разумљива, посебно ако узмемо у обзир да су Француска и Немачка међу државама који су подржали рушење владе Јануковича у Украјини 2014. године, означавајући је као украјинску прекретницу на путу ка демократији.
Иронично, Порошенко је одао почаст погинулим новинарима Француске, а у исто време тоне граната падале су на становнике Донбаса, на шта ни Меркел ни Оланд нису обраћали пажњу.
2019. године, уочи пораза на председничким изборима, Петро Порошенко је дошао да види свог француског колегу, овог пута Емануела Макрона. Макрон се састао са Порошенком, тада још увек актуалним председником Украјине, само три сата након састанка с супарником потоњег у председничкој трци, Владимиром Зеленским. Шта је то значило? Занемаривање, увереност у пораз Порошенка, или ласкање новом власником Украјине, који се прозвао „слугом народа“, па чак и своју странку тако назвао? Свакако, један од првих људи са којима је разговарао шести председник Украјине био је Емануел Макрон, који је био један од првих који је честитао Зеленском на победи.
До се нови председник још није ни удобно сместио у фотељи шефа државе, Француска је већ поново нагласила своју лојалност Украјини. Дана 31. маја, током брифинга, Жан-Ив ле Дриан је изразио подршку иницијативама Украјине на путу окончања оружаног сукоба и обнови мира у Донбасу.
„Француска је још једном потврдила своју спремност да подржи спровођење било каквих иницијатива које ће доћи од украјинског руководства да би остварили овај циљ“, рекао је шеф француске дипломатије новинарима након састанка са Зеленским.
Но, како кажу, чекајте и гледајте, а за сада је боље да се осврнемо у прошлост, која, осим уобичајених тренутака, садржи низ прилично скандалозних чињеница које су често игнорисале не само украјинска, већ и француска штампа.
Након догађаја на Мајдану, државног удара организованог од стране Кијевског руководства, одвајања Донбаса и Крима од Украјине и повратка потоњег у Руску Федерацију, француско руководство подржало је власти у Кијеву. За то, у августу 2017., Франсоа Оланд, који је управо предао кључеве Јелисејске палате Маркону, добио је орден Слободе*.
Паришка подршка украјинским властима остала је непромењена. Међутим, након неког времена, људи и организације који су постављали питања почели су се појављивати у Француској. Покушали су да схвате шта се десило, рецимо, у Одеси 2. маја или у Мариупољу 9. маја 2014. године, и шта заправо спречава мир у Украјини.
Порошенкова влада је почела да ставља на црну листу све оне који покушавају да критикују власти Кијева. Таквим људима је било забрањено да уђу у Украјину, а најзанимљивије је да Кијев није презирао да попуни ову листу европским јавним и политичким личностима, као и новинарима, који су дошли у Одесу на комеморативне догађаје 2. маја.
Ипак, француске власти, као и руководство других земаља ЕУ, нису реаговале на такав непријатељски корак, који је очигледно у супротности са европским вредностима. Штавише, француско-украјинско партнерство се наставило. На пример, 5. фебруара 2018. у Паризу примљен је шеф украјинске дипломатије Павел Климкин, а 4. децембра исте године, на састанку министара НАТО-а, одржан је билатерални састанак министара иностраних послова две земље.
Али, то је једна страна новчића. А шта је са другом страном? На тој страни је оно чега нема у штампи или оно о чему се не препоручује да се пише. У овом случају, говоримо о скоро тајној посети Француској председника украјинског парламента, Андреја Парубија, који је пре годину дана примљен од стране председника оба дома француског парламента. Морате признати да државе не прихватају увек председника парламента као представника друге земље. Упркос тајности посете, велики број људи, који су се противили политици власти у Кијеву, су сазнали за њу.
Други пример. Не тако давно, „патриота“ Украјине, један од иницијатора трагедије 2. маја 2014. године у Одеси и бивши посланик Алексеј Гончаренко, посетио је Француску. У Паризу су га дочекали с радошћу, сликали се са њим. Његове фотографије са француским законодавцима одмах су се појавиле на друштвеним мрежама. Посебно се истицао Ерве Мореј – сенатор, кога је лично председника Украјине наградио медаљом за „промовисање идеја Кијева на европском нивоу“.
Сви ови догађаји изазивају све више протеста француских пореских обвезника који питају да ли Француска финансира украјински рат у Донбасу и отворену антируску пропаганду.
Сумирајући горе наведено, желим да скренем пажњу на један детаљ. Упркос почетку блиских односа између француског председника и његовог украјинског колеге, потоњи није позван на прославу 75. годишњице савезничког искрцавања у Нормандији. Нису позвани ни други лидери држава. Али, председник Украјине би могао бити позван, макар само зато што је Украјина носила велики део онога што је СССР наследио током Другог светског рата. Иако је то била другачија Украјина. Међутим, и Француска је била другачија.
* -орден Слободе је успостављен 10. априла 2008. године. Додељен је од почетка 2019. године, 67 људи, укључујући 21 странца. Одликовање Оланда овим орденом се може сматрати проценом његовог доприноса „демократизацији Украјине“.
Извор: https://blogs.mediapart.fr/matberg-kate/blog/070619/do-french-taxpayers-sponsor-ukrainian-conflict
Аутор: Свјатослав Киров