Рад тајних служби широм света прате многи митови, али они нису увек тачни, а рушење заблуда спада у основе демократског односа према обавештајним службама, пише у тексту за „Дојче веле“ историчар Кристофер Неринг.
Нетачно је, како наводи Неринг, да обавештајне службе имају само државе, а као пример наводи скандал аустријског вицеканцелара Ханса Кристијана-Штрахеа и закључке стручњака да је читаву операцију и објављивање видео-снимка могла да спроведе тајна служба.
Неринг објашњава да приватне тајне службе, које клијентима нуде прикупљање информација свих врста, постоје већ деценијама. Присуство оваквих служби нарочито је јако у Источном блоку, где су фирме за безбедност послужиле као басен за прихват бивших припадника тајних служби.
Неринг наводи и пример фирме „Орбис бизнис интелиџенс“, која је власништво бившег припадника британске обавештајне службе МИ6 Кристофера Стила. Ова фирма изазвала је велику пажњу када је објавила информације о тзв. Трамповом досијеу.
Лажне вести нису нова ствар која се појавила у дигиталном добу, наводи се у тексту. Социјалистичке тајне службе источне Европе деценијама су имале одељења којима је једини задатак био фабриковање и ширење дезинформација, што никада заправо није престало, наводи Неринг.
Још један мит је, како наводи Неринг, да Европска унија нема обавештајну службу. У Бриселу постоји Обавештајни аналитички центар ЕУ (ЕУ:ИНЦТЕН) који добија информације тајних служби од држава чланица и анализира их, пише Неринг, додајући да је разлика што ИНЦТЕН не сме да долази до сопствених информација тајним средствима, већ се упућује на јавне информације и податке које добија од држава чланица.
Нетачно је, пише Неринг, да над тајним службама нема контроле. Неповерење у службе широко је распрострањено, јер се након сваког скандала штампа преплави текстовима о томе како се тајне службе не контролишу и да представљају страно тело у демократији.
Међутим, задужени за контролу обавештајних служби су посебни контролни органи парламената, надзорна тела, судови, опуномоћеници, медији или наука, иако та контрола није савршена – она постоји.
Како наводи Неринг, можда највећи мит о обавештајним службама је тај да су подесно средство светске завере. Он истиче да мит има реалну позадину, с обзиром на то да су поједине тајне службе заиста биле уплетене у преврате, атентате, покушаје пучева и друге операције.
Међутим, Неринг каже да су „вратоломне идеје теоретичара завере“ да службе контролишу светска збивања, јер оне имају ограничене ресурсе када је реч о особљу и финансирању, а зависе од својих влада.