У Сава центру у Београду приређена је у петак увече свечана Академија поводом обележавања 20. годишњице битке на Кошарама, којој, поред бораца – учесника те битке, чланова њихових породица, породица страдалих, присуствује државни врх, са председником Александром Вучићевом на челу.
Није мртав борац онај који је погинуо, него онај ко је заборављен, а јунаци са Кошара нису и не смеју бити заборављени – у тој поруци Владимира Ивића, једног од преживелих бораца битке на Кошарама, вечерас, на Академији у Београду, у сећање на његове саборце, живе и погинуле, сажете су емоције са којима је обележено 20. година од једне од најтежих битака у новијој историји.
Сведочењима преживелих, цитатима из писама неких од 108 погинулих припадника Војске Југославије, који су животом бранили државну границу од албанских снага током НАТО агресије, као и драмско-документарним извођењем представљен је сав ужас кроз који су пролазили војници, борци, остављени на најтежем месту, готово одсечени од света, а под сталним нападима терористичких група, албанске војске и НАТО авијације.
Тако је публика, цитирањем њихових писама породици, могла да се осведочи о њихову храброст, солидарност, другарство, уз и упркос свакодневним жртвама.
Подсетили су како су војници проводили војничке дане, шта су осећали и шта их је мучило, радости и бриге – породица, отргнутост од младости, школа, девојке, њихова храброст…
У једном делу прочитано је писмо упућено породици капетана, који је жртвовао свој живот да би спасио своје војнике.
„Овим писмом ми војница са Кошара, желимо да вас известимо о смрти нашег капетана који се часно борио у акцији заузимања непријатељског положаја. Покушао је да извуче ранење војнике упкрос непријатељским снајперима. Морао је да се придигне да би их извукао и тако свој живот изложио опасности. Пре него што је погинуо, рекао је да се не сме одустати од акције без обзира на жртве… Успешно смо се стационирали на граници, а наш капетан ће заувек остати у вашим срцима. Живела Србија, до коначне победе“.
Владимир Ивић, тада 20-тогодишњи припадник 5. батаљона Војне полиције присетио се тих дана 1999. године, када је са јединицом кренуо ка рејону Кошаре, према караули.
„Граничарима је лакнуло када су нас видели, а једини ослонац су нам били обученост и знање на непознатом терену. Сви смо били као један, иако засути кишом граната и метака, храбро смо држали положај, не дајући непријатељу да напредује“, рекао је Ивић сведочећи о узасу кроз који су прошли.
Ноћу су им, каже, непријатељи били и магла, глад и зима, а војници су, често мокри до голе коже, правили кревете од грања и приближавали се један другом да се загреју.
Владало је другарство, а некад је и по њих 15 делило једну конзерву месног нареска.
„Напад је почео у зору, трајао цео дан. Недостаје муниције, али не посустајемо… Иако неискусни, нема панике, јуначки се боримо“, прича Ивић.
Током битке гинуле су храбре старешине, међу којима и командир негове јединице.
„На Ђурђевдан нас засипају гранатама толико прецизно, да је сваки пут неко био рањен.. Губимо старешине, гину момци … скоро да нема никога ко није рањен, они који су мање рањени излаче друге“, присетио се Ивић.
Касније су, каже, сазнали да су непријатељима нанели веће губитке него што су они нанели војсци наше земље и да су зауставили да непријатељи пређу на територију Србије.
„Неки од бораца остали су да заувек бране караулу. Никада их нећемо заборавити“.
Командант борбене групе 63. падобранске бригаде Видоје Ковачевић рекао је да је битка на Кошарама временом постала симбол храбрости и одлучности у одбрани отаџбине и народа.
Долазак у рејон Кошара дао је велику моралну и психолошку подршку грађанима и припадницима јединица које су се ту налазиле, рекао је Ковачевић.
Битка на Кошарама која се водила на суровом терену, у тешким временским условима и против бројнијег и технички опремљенијег непријатеља је практичан пример Његошевих речи да „бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“, јер су припадници војске свакодневно, надљудским напорима успели да спрече шиптарске терористичке снаге.
„Кошаре су пример како војничко умеће, снага, воља, жеља, јединство, али изнад свега морал, могу да нађачају надмоћнијег непријатеља. Она ни у ком смислу не представља војнички пораз, већ су се јединицке војске повукле после Кумановског споразума“, рекао је Ковачевић.
Додао је да је ветеранима драго што држава у последњих неколико година негује сећање на битку и цени жртву коју су борци поднели.
У једном од писама један учесник битке на Кошарама пише:
„Драги тата, пре пар дана смо стигли на Караулу, али никако нисам стигао да вам се јавим. Читаву ноћ смо путовали и пред свитање стигли. Имали смо слободно јутро и онда постројавање и све редом. Надам се да си поносан на мене. Налазимо се на караули Кошаре на граници са Албанијом и нема нас много… Реци мајци да се ништа не брине, знам да се плаши и сваки дан моли Богу за мене“.
Каже да има друштво из читаве земље и да сви деле исту судбину.
„Први до мене је неки момак из Пријепоља због кога свако јутро устајем без будилника, јер се свако јутро моли Богу за нас. Кажи мајци да није једина која се моли за мене. Ако Бог постоји, па ваљда је чуо све те наше молитве. Толико сам поносан што сам окружен овим храбрим момцима да често у шали кажем да за ову земљу вреди погинути, кад има овакве синове!“.
Други борац се у писму обраћа другу три године касније, када је напокон видео море, што му је док је био на Кошарама био једино на шта је могао да скрене мисли.
Прича му како га родитељи нису препознали када се вратио, да је мајка плакала, отац и брат грлили, да је тек после шет месеци касније почео да мисли о друговима.
„Кад сам се вратио и када сам се наспавао видео сам да мајка пије лекове, мислили су да сам погинуо, девојка ме оставила, каже чудан сам. Коме да објашњавам шта смо ми тамо прошли. Гледам ставри у својој соби , то више нису моје ствари и ништа није као што је било“.
Каже да има и других теже рањених који сада примају помоћ од државе.
„Ако наш народ не зна шта смо прошли, ови из врха то морају да знају. Ја нећу тражити ништа док сам жив…. Изгледа да смо своје одслужили и да нам сада следи оно што увек следи у Србији – заборав, а не тражимо пуно – само да се поштује оно што смо учинили“, каже он.
ВУЧИЋ: ВЕТЕРАНИ СУ НАЈБОЉИ ДЕО НАС
Пристунима се обратио и председник Србије Александар Вучић који је рекао да је дуго и пажљиво писао овај говор.
Нисмо ми само шапутали, већ крили шта се дешавало. Крили не би ли се додворили онима који су убијали наш народ. Недавне, могао сам сам да осетим врсту презира према људима који су заједно са нама корачали у Нишу на великој војној параде, када су се први пут у 20 година појавили наши борци. Можда је то био први пут, али биће следећег пута. Ти ветерани су задужили нашу земљу! Ви сте најбољи део нас, ми се вас не стидимо – поручио је предсдник Вучић.
Академији, поводом битке која је трајала од 9. априла до 14. јуна 1999. године, присуствују тако и премијерка Ана Брнабић, председница Скупштине Србије Маја Гојковић, министри Александар Вулин, Зоран Лончар, Зоран Ђорђевић и Синиша Мали, као и начелник Генералштаба војске Милан Мојсиловић и друге званице.
Битка на Кошарама је једна од најтежих у новијој историји, у којој је 108 припадника Војске Југославије погинуло бранећи државну границу од албанских снага, међу којима 50 младића на одслужењу војног рока.
Битка се водила око границног прелаза Раса Кошарес, на граници Југославије и Албаније, а циљ напада била је да се пресецањем комуникације измеду јединица Војске Југославије (ВЈ) у Ђаковици и Призрену, омогући копнена инвазија на Косово и овладавање простором Метохије.
С једне стране, у борбама су учествовали делови 125. и 549. моторизоване бригаде ВЈ, елементи 63. и 72. специјалне бригаде, као и група страних добровољаца међу којима је највише било Руса.
С албанске стране уцествовали су припадници ОВК, регуларне албанске војске, Легије странаца и НАТО авијација, чији су авиони свакодневно бомбардовали положаје ВЈ и отежавали допремање хране, муниције и појацања.
Борба је почела 9. априла 1999. године.
Војска СРЈ је успела да спречи снаге ОВК које су кренуле у копнену офанзиву преко Проклетија и Кошара.
Та битка је заједно са оном на Паштрику, која је уследила након 78 дана, зауставила НАТО поход на СРЈ, али и продор албанских снага, а за тај велики успех, заслужни су обицни војници, борци и старешине тактицких јединица.
На Кошарама је страдао и 21 официр и подофицир, 50 младића на одслужењу војног рока, 13 војних обвезника и 24 добровољца. Рањено их је 256 и сви су они данас ратни и војни инвалиди.
Око 1.500 припадника војске СРЈ супротставило се надмоћнијој формацији терористичке војске Косова, која је била под командом НАТО официра у њиховом првом ешалону биле су две бригаде од 6. 000 људи.
Други ешалон чинила је „атлантска бригада“ добровољаца из западних земаља, а резерву зелене беретке, маринци, припадници Легије странца. Имали су апаче, оклопни батаљон, артиљеријску рактетну дивизију, бацаче ракета…
