Дугогодишње балансирање на ивици рата са Индијом подстакло је Пакистан да на сваки начин развије сопствено нуклеарно оружје. Међутим, како пише портал телевизије „Звезда“, иако је Пакистан сиромашна земља, уз финансијску помоћ би у наредних 10 година могао да заузме треће место у свету по количини нуклеарног арсенала.
Пут Пакистана до „Нуклеарног клуба“ започео је 1950. године у оквиру пакистанског нуклеарног програма и то оснивањем „Комисије за нуклеарну енергију“. Године 1965. изграђен је и пуштен у рад први реактор, док је 1972. године у Карачију пуштена у рад прва нуклеарна електрана.
На стварање нуклеарног оружја утицали су и неуспешни ратови са Индијом у периоду од 1947. до 1949. и 1965. и 1971. године. Иако је Пакистан највећа муслиманска земља, није могао да се носи са Индијом, која је бројала 1.359.000 војника, док је Пакистан имао свега 653 хиљаде.
Поред тога, пакистански лидери су били свесни да уколико Пакистан први међу муслиманским земљама развије нуклеарно оружје, тиме би аутоматски постао лидер исламског света.
Године 1974. Генерална скупштина УН је одобрила предлог Пакистана да се на територији Јужне Азије створи зона без нуклеарног оружја. Индија је једина гласала против, јер је већ била тестирала свој нуклеарни механизам.
На челу војног нуклеарног програма у Пакистану био је Абдул Кадир Хан, будући национални херој, али и главни оптужени за нуклеарну шпијунажу, као и за међународну трговину нуклеарним тајнама. Хан је рођен у Британској Индији, а образовање је стекао у европским земљама, да би на крају доспео у међународни концерн „Уренко“, који се бавио производњом гасних центрифуга.
Хан се 1974. вратио у отаџбину и са собом донео тајна документа у којима се писало о обогаћивању уранијума и другим технологијама које су неопходне за стварање нуклеарног оружја.
Још један подстицај за оснивање пакистанског нуклеарног програма био је споразум који је потписан са Кином 1986. године, а односио се на област нуклеарног истраживања.
Као резултат тога, крајем 20. века Пакистан је успео да произведе до 10 нуклеарних пуњења на бази уранијума и неколико пуњења на бази плутонијума. Поред тога, Пакистан је 1998. године произвео пет подземних нуклеарних експлозија, где су тестирали нуклеарно пуњење уранијумом капацитета до 30 кт, пуњење плутонијумом, као и уранијумску муницију. Нешто касније тестирали су и плутонијумску бомбу.
Абдул Кадир Хан је тријумфовао, али не задуго. Откривено је да је не само крао туђе нуклеарне тајне, него их и продавао другим арапским и муслиманским земљама као што су Иран, Либија, Алжир, Египат, Саудијска Арабија, Малезија, Сирија, па чак и Северна Кореја. Када је све обелодањено, тадашњи председник Пакистана је ипак помиловао Хана. То је у ствари била представа, јер су власти Пакистана и зарађивале на трговини нуклеарним тајнама, док је „казна“ Хану служила да то прикрије.
Званичници Исламабада су сматрали да је основна сврха нуклеарног арсенала који су поседовали да задржи потенцијалног агресора и да не допусти да се понови ситуација из 1971. године, која је довела до распада Пакистана. Под потенцијалним агресором сматрали су, наравно, Индију.
Нуклеарна доктрина Исламабада јасно дефинише врсте претњи под којима је могућа употреба нуклеарног оружја. Прво, у случају уласка индијске војске на територију Пакистана, када оружане снаге Пакистана нису у стању да зауставе противника обичним средствима. Затим у условима потпуног уништења већег дела пакистанске војске, приликом наношења значајне економске штета и на крају, у случају да акције агресора пољуљају интегритет земље.
Тадашњи председник Буто именовао је Хана за директора тајног програма за обогаћивање уранијума. Под његовим руководством основана је лабораторија за инжењерска истраживања, а након тестирања нуклеарног система 1998. године, Хан је себи доделио титулу оца пакистанске нуклеарне бомбе.
Пакистан данас не поседује потпуну нуклеарну „тријаду“, јер му недостаје поморска компонента. Када је реч о копненој, она укључује лансирне системе за крстареће и балистичке ракете, док се на ваздушну компоненту односи тактичка авијација, која је способна да носи нуклеарне бомбе.
Пакистанско ваздухопловство располаже са 520 борбених авиона, међу којима су летелице кинеско-пакистанске, америчке, француске и кинеске производње. Тешко је рећи колико авиона може да преноси нуклеарне бомбе.
Између осталог, у саставу наоружања Пакистан поседује и крстареће ракете „Бабур“ у три верзије. „Бабур-1“ и „Бабур-2“ су копнене ракете, док је „Бабур-3“ у саставу наоружања на подморницама типа „Агоста-90В“ и има домет од 350 до 500 километара (како тврде Американци), односно до 750 километара, према тврдњама Пакистанаца.
Када је реч о тактичким и оперативно-тактичким ракетама, пакистанска војска поседује 24 лансирна система „Наср“ са дометом око 60 километара, као и „Абдали“ са дометом до 180 километара.
Међутим „понос“ Пакистана је балистичка ракета „Шахин-3“, максималног домета од скоро три хиљаде километара. Ова ракета још увек није ушла у састав наоружања, али је већ два пута успешно тестирана.
Према мишљењу стручњака, Пакистан интензивно повећава свој нуклеарни потенцијал и у року од 10-12 година може заузети треће место у свету по количини нуклеарног арсенала (са 130-140 јединица може достићи до 350-400 и више). Истовремено, Пакистан је и даље веома сиромашна држава и тешко ће без велике финансијске помоћи успети да достигне такве показатеље. Стога, није искључено да ће Исламабад поново почети да продаје нуклеарне тајне, како би зарадили за остварење својих нуклеарних амбиција.
https://rs.sputniknews.com