Дух покојног америчког дипломате Ричарда Холбрука недавно се поново указао на Балкану. Човек који је у стилу питбула водио америчку спољну политику у овом делу света током 1990-их поново је споменут у контексту Косова, када је бивши главнокомандујући америчке војске у Европи Бен Хоџис Србима и Албанцима поручио: „Треба вам нови Холбрук!“
Пре нешто више од месец дана, утицајни амерички магазин „Атлантик“ објавио је опширну анализу са драматичном објавом: „Амерички век“ је завршен. Оно што је интересантно, јесте да је аутор анализе, писац и новинар Џорџ Пакер крај доминације донедавно највеће светске суперсиле описао кроз живот и каријеру управо — Ричарда Холбрука.
Пакер пише да је оно што се обично зове „амерички век“ трајало заправо нешто више од 50 година, што је био и Холбруков животни век. Почео је крајем Другог светског рата и бумом који је уследио — стварање Уједињених нација, НАТО-а, ницање глобалног слободног тржишта…
„Наш осећај да можемо све дао нам је Маршалов план и Вијетнам, Дејтонски мир и бескрајни рат у Авганистану. Наше самопоуздање и енергија, наш замах и амбиције, наше претеривање и слепило — све је било као код самог Холбрука. Он је био наш човек. Зато причам ову причу“, пише Пакер.
„Служио је као дипломата у администрацијама свих демократских председника САД, од Џона Кенедија до Барака Обаме, од Вијетнама до Авганистана. Али, његов егоизам удаљио га је од надређених и од колега, иако никада није остварио животни циљ — да постане државни секретар. Није био велики стратег, али је због великог јавног присуства постао отелотворење одређених идеја у акцији. Његови погледи потичу из самог срца његовог карактера, где је Америка нешто више од њене голе моћи.
Он је веровао да моћ доноси и одговорност и да ако се не суочимо с њом, онда ће свет постати горе место, а проблеми других људи ће постати наши проблеми. Ако ми не урадимо ништа, нико други неће. Не обавезно силом, него пуном тежином америчког утицаја. То је била Холбрукова доктрина, потврђена у Дејтону, где је он окончао рат и донео несталан мир у Босну. Та земља своје постојање дугује либералном интернационализму Америчког мира (Pax Americana).
Сада када те речи припадају историји и када смо се предали национализму чија ме ружноћа све више и више подсећа на балканску политику, требало би да поново посетимо Босну да бисмо видели шта се губи када Америка одлучи да остави свет на миру“, пише Пакер.
Пакер се затим упушта у детаљно, али прилично поједностављено представљање суштине сукоба у бившој Југославији. Поента је јасна: Срби су лоши момци чија је „фашистичка војска“ покушала да сатре све што није српско у Хрватској и БиХ, а Америка је једина која је то зло могла да заустави.
Ту је на сцену ступио нови амерички председник Бил Клинтон, који је, према Пакеровим наводима, био опчињен књигом „Балкански духови“ аутора Роберта Каплана. У тој књизи је Балкан описан као регион натопљен крвљу прастарих племенских мржњи: Ови људи се боре једни против других од постанка света.
„Каплан је пропутовао Балкан читајући класик Ребеке Вест ’Црно јагње и сиви соко‘, о њеном путовању кроз Југославију непосредно пред Други светски рат, књигу са јаким просрпским и антимуслиманским ставом“, пише даље Пакер.
„Тамо где су Европљани видели рат цивилизација, Американци су дигли руке пред несхватљивим проблемима Старог света. Ми не можемо да разумемо национализме других људи — иако ми имамо сопствени, расни — јер смо своју републику изградили на универзалним и оптимистичним идејама. Крв и земља су за губитнике историје“, додаје Пакер.
„Америка много боље разуме национализам сада, кад је ’амерички век‘ завршен, а неки од нас више звуче као Срби. Али, те 1993. године смо иза себе имали тек добијен Хладни рат и зајахали смо свет. Уместо уздржавања, дошло је ширење демократије као спољна политика нове ере. Велика стратегија Америке постала је ширење тржишне демократије широм света кроз подршку слободној трговини, либерализовању економије, ширењу НАТО-а на Исток. То је постала спољна политика глобализације. Какве везе с тим има један крвави, мали племенски рат?“, пише Пакер.
Према његовим речима, Капланова књига је оставила дубок утисак на Клинтона, због чега је он оклевао да се умеша у рат у Босни. „Књига путописа о књизи путописа дошла је у шаке младог председника и он је променио став према Босни. Спољна политика нема никаквог смисла“, наводи Пакер.
Ипак, у лето 1994. године, Бил Клинтон и тадашњи државни секретар Ворен Кристофер поставили су Холбрука за помоћника државног секретара, са задатком да покуша да заустави рат на Балкану, који је у том тренутку ушао у четврту годину.
Како пише Пакер, Америка је након „Олује“ и Сребренице одлучила да оконча рат на Балкану кроз појачан дипломатски притисак, уз подршку НАТО ловаца. Холбрук је ово видео као своју животну прилику.
„У Милошевићевој палати у Београду Холбрук је дочекан као стари другар из кафане. Када је батлер у белом дошао да понуди минералну воду и ракију, Холбрук је питао: ’Могу ли да узмем две?‘, Милошевић је одговорио: ’Амбасадоре, узмите три‘“, препричава овај сусрет Пакер.
Тада су почели преговори око могућег начина да се оконча сукоб. Милошевић је пио виски, а Холбрук се држао ракије.
„Прича, пиће и храна потрајали су осам сати. Милошевић је пио све време, мало би га ухватило, па би се отрезнио и тако неколико пута. За то време, Холбрук би само принео шљивовицу устима и једва је лизнуо“, пише Пакер.
Уследили су удари НАТО-а на Републику Српску, након којих је руководство на Палама било присиљено на повлачење. Милошевић је одредио преговарачки тим и тако су постављене координате за преговоре у Дејтону.
Пакер до детаља описује атмосферу у бази Рајт-Патерсон, једној од највећих у САД, где су преговарачи у прилично строгим условима били препуштени једни другима и исцрпљујућим разговорима. Договор је на крају постигнут, а Холбрук је убележио велику победу.
Пакер пише да Дејтон не може да се пореди са великим историјским догађајима попут Маршаловог плана или отварања Кине, јер је решио локални проблем, „мали рат на опскурном месту без последице било где изван себе самог“. „Дејтон није обележио нови пут напред у америчкој причи. Пре ће бити да је био почетак једног краја“, пише Пакер.
Он наводи да није тако изгледало на први поглед. Деловало је да је Холбрук постао аутор нове доктрине.
„Сетите се касних деведесетих: ’Мајкрософт‘, томахавк ракете, филм ’Титаник‘. Наша економија, наша војска и култура били су без премца. Ствари су се у међувремену промениле. Био је то врхунац ’америчког века‘. Али, није постојала никаква Клинтонова доктрина, па чак ни спољна политика, осим неограниченог поверења председника у глобализацију. Све је ишло набоље само од себе, а ако су се људи међусобно убијали у источном Конгу или јужном Балкану, какве је то заиста везе имало с Америком“, наводи Пакер.
Описујући околности у којима је Холбрук деловао, Пакер пише да Америка тада практично није имала ривале.
„Према Дејтонском споразуму, у послератној Босни размештени су и руски војници под командом НАТО-а, што је први и последњи пут да се то десило. НАТО се ширио до самих граница бившег СССР-а, а Холбрук се није обазирао на упозорења људи попут Хенрија Кисинџера, да би такво понашање могло да подстакне руску параноју. Чега је Русија имала да се плаши са Запада? Хтели смо само да их укључимо у шири круг европских демократија, али не и у НАТО. Једина врлина реалполитике јесте у томе што вам даје осећај за интересе других људи, а Кисинџер је сматрао да је Холбрук превише разметљиви Американац да би разумео зашто би Русија могла да помисли да је опкољавају. Ризик његове доктрине је у њеном либералном империјализму“, пише Пакер.
Ако би морао да се одреди тачан тренутак када је почео пад Америке, Пакер наводи 1998. годину. Заокупљен скандалом око Монике Левински, Клинтон се није обазирао на опасност која је већ долазила од Ал Каиде. „Да ли је икада нека земља комбиновала толику моћ са тако мало одговорности? Полако, готово неприметно, изгубили смо суштинску веру у себе“, вајка се Пакер.
Неуспех послератне Босне Пакер наводи као кључни доказ пропасти Америке.
„Испоставило се да су господари рата били испред свог времена. Амерички експерт за Босну Курт Басуенер назвао је Трампа ’првим балканским председником Америке‘. Његови јавни наступи звуче као преводи са српског“, наводи Пакер.
Али, Америке на Балкану више готово и да нема, пише на крају опширне анализе у „Атлантику“.
„После повлачења САД, Босна је постала политички вакуум. Вакуум је полако почела да испуњава Русија“, пише Пакер.
„Једина земља која овде има неки план је Русија“, рекао је Пакеру Емир Суљагић, сарајевски професор. „Европљани стално нешто мрсе, верујући у моћ процедуре и бирократије уместо политике и визије. Америка је подељенија него Босна. А Русија је једина прибрана.“