Опасан преседан у савременој историји: Косово, пројекат заувек зацементиран у деведесетим.
Злочинац се увек враћа на место злочина како би се уверио да се он заиста и догодио, сматрају форензичари и криминалисти.Гледајући догађаје из претходне недеље чини се да ову познату фразу треба разјаснити. Моје разноврсно искуство читаоца – од психолошког реализма Достојевског до детектива из неког од киоска у предграђу – јасно показује да је ова теза релевантна за случајеве када је у питању велики злочин, када је злочинац мучен питањем последица својих дела …
Прошле среде било је занимљиво гледати догађаје на Косову. Вест је да је ова балканска територија привукла пажњу вестима које нису ратне природе. Приштина је примила госте из САД оличене у бившем председнику Билу Клинтону и државном секретару Медлин Олбрајт. Оба ова политичара, заједно са још неколико лидера водећих НАТО земаља на крају 20. века, веома су популарни у делимично признатој републици Косово због њихове улоге у борби за независност од Србије.
Гости су бурно поздрављени. Говори и друштвене мреже косовских политичара били су пуни речи радости и комплимента. Бил Клинтон је примио „Орден слободе“ из руку Хашима Тачија, бившег команданта Ослободилачке војске Косова, а сада председника Републике. У част Мадлен Олбрајт, њена биста је отворена у центру Приштине, на булевару који је назван по њој. Булевар Била Клинтона и његов споменик у главном граду такође постоје.
Прославама је обележена годишњица-20 година присуства НАТО мировног контингента на Косову (мисија КФОР-а). Војници Савеза, углавном Американци, били су на спорној територији од 11. јуна 1999. године, након потписивања Кумановског споразума између НАТО-а и власти тадашње Југославије. Главне одредбе тог документа биле су повлачење из покрајине југословенске војске и долазак мировних снага НАТО-а.
И ако је радостан празник за Косоваре разумљив и објашњив – крај рата био је први корак на путу проглашења независности – онда се оптимистички говори америчких бивших политичара и даље чине претварањем. Као да су Клинтон и Олбрајт, говорећи из приштинских трибина слободе и просперитета, убедили себе да су њихове акције у балканском сектору пре 20 година биле тачне.
Не морате бити војни експерт да бисте разумели: 20 година за мировну мисију је много. Ово је читава генерација. И потреба продужење мандата за такав период значи само да је ситуација у заштићеном подручју још увек далеко од решења. У коментару Гардијана, високи европски политичар који је желео остати анониман, рекао је да НАТО преко Косова оправдава неуспеле операције у Авганистану и Ираку. Наводно, ова територија може бити демонстрација позитивног доприноса Алијансе, и зато мисија није ограничена. Истовремено, војници се баве задацима који нису сасвим нормални за њихову мисију, на пример, они мере температуру ваздуха у Приштини. Очигледно, више се не ради о одржавању мира на Балкану. И, важно је напоменути, не о испуњавању међународних обавеза. Резолуција УН-а 1244 (о послератној структури Југославије) не помиње НАТО: документ указује на распоређивање мировних мисија УН-а и “међународних организација”.
Бил Клинтон је обрадовао косовску јавност са многим живописним описима, међу којима су биле речи о наводном јединству у Сједињеним Државама о независности Приштине. Али његове речи је недавно оповргнуо у свом недавном интервјуу и бивши амерички амбасадор у Србији Вилијам Монтгомери, који јасно наводи да је Косово погрешно представљено у САД већ дуги низ година, као и Босна и Херцеговина као успешни пројекти. Према његовим речима, многи у америчкој политици и даље гледају на Балкан кроз призму деведесетих, али у председничкој администрацији на највишој позицији постоје људи који заговарају компромис који задовољава обе стране у спору. „Двадесет година након бомбардовања Југославије још смо далеко од решења“, нагласио је дипломата.
Говорећи о „јединству“ НАТО-а по питању Косова, тим више. Постоје чланови Савеза, на пример Шпанија и Грчка, који не признају његову независност. Шпанија је чак бојкотовала прошлогодишњи самит ЕУ у Софији због чињенице да су тамо били позвани представници Приштине. Резервисани приступ Балкану је био пре 20 година. На крају крајева, копнена војна операција у Србији 1999. године није почела делом зато што нико од лидера Алијансе није желео да буде на челу такве авантуре. Наведена резолуција 1244 је, у ствари, и добра дипломатска победа за Југославију и Русију, која се за њу заузела.
Тренутна ситуација на Косову идеално је окарактерисана концептом „тињајућег конфликта“. Дуго није било трајне војне акције, али повремена избијања насиља захтевају интервенцију – и војну и политичку. Према косовском законодавству, командант КФОР-а такође има високу политичку моћ у Приштини. Врхунац мисије је, наравно, погром у марту 2014. године када су албански радикали за неколико дана спалили неколико десетина српских цркава, неколико стотина кућа српских породица, хиљаде Срба је протерано из покрајине. Међународни мировњаци нису зауставили ове монструозне злочине, али су, према сведочењима српских свештеника, једноставно посматрали шта се дешава. О корекцији рада не мора ни да се говори. Косово је 2008. године једнострано прогласило независност, и то је био први такав преседан у новијој историји. То показује да у целом међународном праву није дефинисано што је важније: право на самоопределење или неповредивост граница суверене државе. Враћајући се на ситуацију на терену, довољно је да се присетимо најновијег инцидента на северу Косова, када су специјалне јединице локалне полиције привеле двадесетак људи, углавном Срба, као резултат операције, и тукли запосленог у мировној мисији УН-а. КФОР је званично дао „зелено светло“ за спровођење ове акције, као и за многе претходне провокативне операције које су користиле специјалне снаге на северу Србије: свака таква пенетрација изазива оправдану болну реакцију у Београду. Укратко, о успесима у решавању ситуације на страницама НАТО-а такође није вредно разговарати.
Преговори о споразуму између Београда и Приштине су тренутно повучени са нивоа УН-а и спроводе се на платформи Европске уније. Ово је отворило пут Бриселском споразуму 2013. године, и као резултат тога, довело је до активности косовских Албанаца који траже признавање независности од Београда. Исти циљ служе провокацијама као што су хапшења и насиље на северу: да се покрене реакција Београда, како би се оптужио за кршење мира и неспремност на преговоре. Подршка таквим активностима за НАТО и друге мировне мисије може бити веома опасна, а не само са оптужбама за пристраност. Балкан и чисто географски је важна тачка европске стабилности, што је посебно уочљиво са почетком миграционе кризе.
Враћајући се на уводне тезе: Не знам како другачије назвати бомбардовање мирног Београда, погроме цркава, насиље над становницима и представник мисије УН-а, ако не и злочин. Двадесетогодишње присуство НАТО мисије на Косову, као и обећавајући говори америчких политичара из прошле ере, су незнатно слабо заступљени, посебно ако охрабрују косовске Албанце за нове операције и провокације.
Извор: https://realbomb.info/2019/06/17/dangerous-precedent-of-modern-history-kosovo-is-a-project-forever-stuck-in-the-90s/