Нормална особа не може да замисли да се деца могу сматрати непријатељима, и какви то људи могу бити који масовно убијају децу. А те стравичне „фабрике смрти“ постојале су за српску децу у усташким логорима у доба Независне Државе Хрватске. То нас приморава да говоримо о том страшном злочину, и да свет о томе коначно сазна праву истину. Колике су размере овог злочина, свет, нажалост, ни данас не зна, а они нису само огромна трагедија српског народа, већ и читавог човечанства.
Овако, за „Новости“, говори др Мајкл Беренбаум, професор и писац, директор Sigi Ziening института, који истражује етичке и религијске последице Холокауста на Америчком јеврејском универзитету.
Беренбаум је у Београд стигао као стручни консултант редитеља Предрага Гаге Антонијевића и сценаристкиње Наташе Дракулић за филм „Дара из Јасеновца“, на који се чекало 75 година, а почеће да се снима крајем лета.
– Јасеновац је огромна трагедија, ужасно место зла и страдања вашег народа, а оно што даје снагу овом филму је прича о једној особи, девојчици. Тим дечјим очима биће испричана прича о томе како су ужасни усташки злочини, односно та страшна структура убијања, утицали и на живот те особе, њене породице, једне националне заједнице… То нам је послужило да персонализујемо страдање Срба у тим временима – истиче Беренбаум.
Професор додаје да очекују да ће тиме што ће испричати једну личну причу успети да баце светло на бруталне злочине који су се тада догађали у том делу бивше земље. Снага филма је и у томе што може да нам пружи одређене информације, а истовремено да нас на емотивном плану погоди и дирне, додаје Беренбаум.
– Надамо се да ће се сви они који буду видели овај филм определити да нешто више сазнају о овим злочинима, и да наставе да причају о њима, можда чак и боље од нас – истиче Беренбаум, који је познат и по креирању Америчког меморијалног музеја Холокауста, и као стручни консултант великих филмских пројеката (Conspiracy, Uprising, The Holocaust: The Untold Story…).
На питање да ли су злочини у усташким логорима и по његовим сазнањима били страшнији од оних који су се догађали у Аушвицу, Беренбаум објашњава из којих су разлога они заиста били бруталнији.
Током Другог светског рата, једина земља у целој Европи где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска, и то је оно што што је само по себи застрашујуће. Поред тога, нацисти су из потпуно практичних, техничких разлога, своју методу за масовна убијања морали да „еволуирају“ у гасну комору – истиче наш саговорник.
Јасеновац, појашњава Беренбаум, није имао тај степен „софистикације“ злочина – убиства су била индивидуална, самим тим и лична. Већина усташа имала је сопствени стил убијања и била би велика грешка ако бисмо њихове злочине посматрали као да су они једнообразни.
– Неки су убијали и мучили логораше са апсолутним одушевљењем, други су били свесно зли и сурови, неки су дубоко уживали у патолошком, бруталном иживљавању и убијању, и управо је та „разноврсност“ оно што злочине у систему логора Јасеновац чини толико језивим и страшнијим у односу на нацистичке – истиче Беренбаум.
Према речима сценаристкиње Наташе Дракулић, оно што је најтеже у филмским пројектима који се баве трагичном историјом, управо је тај третман ужаса.
Професор Беренбаум нам је доста помогао у томе и због тога смо га ангажовали. Приликом истраживања документације било је веома тешко одабрати неку причу, јер је свака важна и трагична сама по себи. Како он има дугогодишње искуство и на филму, поред свега осталог што ради и зна о Холокаусту, био нам је драгоцена помоћ у слагању материјала који смо имали. Он зна где су неке границе у третману злочина, шта можемо да ставимо у филм, можда и умањено, а да има исти ефекат или обрнуто. Ипак, нама је најважније да „Дара из Јасеновца“ изађе у свет – истиче Наташа Дракулић.
ЈАДОВНО У ГЕНИМА ПОТОМАКА
Сценарио за филм „Дара из Јасеновца“ део је личне, породичне приче Наташе Дракулић али, како истиче, и много шира драма и трагедија:
– Прва два сећања која имам у животу везана су за Јасеновац и Јадовно, имала сам четири-пет година и први пут сам туда пролазила са баком која је плакала.
Јадовно је јама у Лици, и никада се није ни сазнало колико је ту било жртава, и шта су све усташе радиле Србима. Села у Поткозарју су десеткована у доба НДХ, и тај злочин о којем сам слушала у мојој породици, вероватно је негде ставио избор пред мене – или напиши ту причу или је избаци из себе и заборави. А немогуће је заборавити Јасеновац, јер је он уткан у гене свих потомака људи који су ту страдали.
Радмила Радосављевић
http://www.novosti.rs/