Јуриј Парфењевич Сарајев (83) био је први вд директора нуклеарне електране „Лењин“ након тешке хаварије на 4. блоку 1986. која је, по многима, могла да промени историју човечанства.
Погледао сам све епизоде серије „Чернобиљ“ и не бих то могао да назовем уметничким делом. Сценарио се базира искључиво на сукобу између представника власти – Бориса Јевдокимовича и научника Валерија Легасова – чији ликови су „изопачени идеолошким поставкама сценарија“. Један је мрачни, изгубљени чиновник, а други свезнајући научник, који га стално нечему подучава, а све то уз документарне снимке који су разводњени измишљотинама о наводним догађајима.
Моје негодовање изазивају и сегменти које је аутор измислио – о голим рударима који раде у тунелу где је педесет степени, о пијаним ветеранима из Авганистана који вотку „лочу“ на сандуке. Примитивно убеђују гледаоца да, ако су то Руси, онда су обавезно пијанице. Тај амерички шаблон убацују у главе гледалаца. И отуд је јасан циљ – да се заради што више новца и да се оцрне и увреде совјетски људи, њихов духовни порив, пожртвованост, храброст и професионализам приликом отклањања последица катастрофе.
Овако, ексклузивно за „Вечерње новости“ и недељник „Печат“, говори Јуриј Парфењевич Сарајев (83), први вршилац дужности директора чернобиљске нуклеарне електране „Лењин“ након катастрофе 1986. године. Стручњак који је имао пресудан значај у санирању последица катастрофе, а који се до сада није помињао у овој актуелизованој драми човечанства, коментаришући ТВ серију, коју је на 33-годишњицу највеће нуклеарне катастрофе на крају 20. века екранизовао амерички медијски гигант ХБО, каже да су у данима који су уследили након експлозије у електрани, извођени радови на ликвидацији последица хаварије „уз строго одређене радње“.
– Постојала је дисциплина, а не пијанке. Свака употреба алкохола била је строго забрањена. И управо, захваљујући високој организацији, професионализму и строго одређеној сарадњи органа власти, науке, људи из производње и војске, за три сата евакуисано је 47.000 становника града Припјата у 1.500 аутобуса и 170 теретних возила. У евакуацију су били укључени и електрични возови и пловила, а то су организовали органи локалне власти. Првих дана ватрогасци су хеликоптерима зауставили емитовање радиоактивног материјала у околину – говори Сарајев.
Наш саговорник, сећајући се тог пролећа 1986, каже да је извршена деконтаминација која је, како подвлачи, „била без преседана по својим димензијама, и то читаве територије која је била контаминирана“. На ливадама су, сведочи Сарајев, данас први заменик Међународног савеза ветерана атомске енергетике и индустрије, у року од једног месеца подигнуте четири фабрике бетона, асфалтирани сви прилазни путеви, изграђени објекти за привремени смештај људи који су радили на деконтаминацији.
У нуклеарној електрани експлодирао је 4. реактор
Организовано је све што је било потребно за њихов боравак, укључујући и медицинску заштиту – подвлачи овај ветеран атомске енергетике. – Извршен је потпуни преглед уз дијагностику технолошке опреме три енергетска блока, чији је рад био прекинут, као и припрема за њихово пуштање у рад – већ у септембру исте, 1986. године. Изграђени су резервоари за употребљено гориво, читава мрежа места за деактивацију у свим правцима око зоне нуклеарне централе, формиран је систем праћења целокупне територије око Чернобиља.
Наш саговорник открива да је изграђен и нови град – Славутич, за 35.000 становника, апострофирајући да су га изградили грађевинари из свих тадашњих совјетских република. Само су, каже он, пожртвовање совјетских људи, њихов порив, истинска љубав према отаџбини, брига о заштити народа, будућности младе генерације, дух и спремност за подвиг омогућили да се за само пет месеци уклоне последице хаварије и да оштећене објекте поново активира.
То се могло учинити само захваљујући самопрегорном раду и уједињењу целог народа, свих руководећих и научних снага, што се не би могло рећи за сличне ситуације у Америци на „Острву три миље“, или на нуклеарној електрани Фукушима у Јапану. Да су, како је у серији „Чернобиљ“ приказано, тада у руководству „тупави чиновници и људи који су натерани да раде“ до данас читав свет не би знао шта да ради са тиме – категоричан је Јуриј Сарајев.
О Чернобиљу, како је Сарајев испричао у књизи „Творци нуклеарног века“ аутора Козлове Елене Александровне, (чије делове ексклузивно преносе „Новости“, често га питају: „Ко је крив, који су узроци те тешке хаварије?“
Сваки ризик је повезан с одступањем од неких правилника, норматива, решења. Али ако се иде на ризик, то се чини свесно. Ако се чини несвесно, не може се ни замислити какве све могу бити последице, степен одговорности се повећава и може се свашта догодити. А у Чернобиљу се ишло на неоправдани ризик – рекао је Сарајев, који је у богатој каријери радио на готово свим нуклеарним алектранама у бившем СССР, али и многим широм света. – Осим огромне материјалне штете и озбиљних еколошких последица за погођене области Украјине, Белорусије и Русије, хаварија на 4. блоку чернобиљске нуклеарке утицала је на преиспитивање даљег развоја атомске енергетике у земљи. Изградња многих нових атомских електрана, као што су Татарска, Башкирска, Костромска била је обустављена, а изградња читавог низа усавршених енергоблокова на постојећим атомским електранама била је конзервирана на дуги временски период.
Чернобиљска хаварија, како је истакао овај искусни стручњак, утицала је на темпо развоја атомске енергетике у целом свету и чак поставила пред човечанство питање „да ли је она уопште потребна човеку“? Током тражења одговора дошло се, каже он, до новог оцењивања приступа проблему безбедности експлоатације нуклеарних реактора, а стручњаци су на крају дошли до закључка: атомска енергетика има право на постојање, а у следећих пола века нема алтернативу.
БИОГРАФИЈА ДОСТОЈНА ШОЛОХОВА
* ЈУРИЈ Сарајев рођен је 18. маја 1936. у степи Читинске области, у селу Уљатуј… Његова биографија достојна је Шолоховљевих романа – цео живот посветио је атомској енергетици и њеном коришћењу у производњи.
* НИЈЕ случајно млади, а искусни мајстор за експлоатацију угља Сарајев одлучио да упише тек отворени факултет за пројектовање и коришћење атомских енергетских постројења у Томску, прву образовну установу те врсте, када су такође прве нуклеарне електране тек почеле да се граде у СССР.
* Дипломскирад као да му је предвидео будућност: „Наизменични режими пуштања у рад, хлађења и заустављања енергетског блока“ – пионирски посао започео је на Белојарској нуклеарној електрани, на веома сложеном систему који је захтевао знање, вештину у раду и брза практична решења. Радио је готово на свим нуклеарним електранама у својој земљи, једно време и на Куби.
* Данас живи у Москви, неуморно сарађује са младим генерацијама и саветује их да раде и налазе решења одмах, да не чекају да време донесе нешто ново.
КАКО ЈЕ СТУПИО НА ЧЕЛО НУКЛЕАРКЕ
* У отклањању последица чернобиљске катастрофе од 1986. до 1990. учествовао је огроман број стручњака: грађевинаца, инжењера, пројектаната, научника, војних лица…
* Убрзо након хаварије основана је владина (СССР) комисија која је преузела на себе руковођење буквално свим радовима на чернобиљској нуклеарној електрани (НЕ).
* Многи запослени су остали да извршавају неопходне основне послове на отклањању последица… Смењени су, међутим директор и главни инжењер електране који под тежином ситуације нису могли да извршанају своје обавезе.
* Тада се и поставило питање „ко може преузети руководство електране“! Министарство енергетике СССР одабрало је Сарајева, који је имао огромно искуство у раду на белојарској нуклеарној електрани, где је прошао развојни пут од младог стручњака, до заменика главног инжењера за експлоатације електране, а затим провео 12 година на изградњи и експлоатацији Смоленске нуклеарке.
* У року од 24 часа био је премештен са изградње другог енергоблока мађарске нуклеарне електране „Пакш“, где је био руководилац изградње у име совјетске стране. Тако је постао први вршилац дужности директора чернобиљске НЕ после катастрофе. У Чернобиљу се обрео већ 19. маја 1986.
Од 2000. НЕ је престала да буде произвођач електричне енергије
ПРОЗВОДИЛИ ГИГАВАТ СТРУЈЕ
* Чернобиљска нуклеарна несрећа догодила се 26. априла 1986. у 1.23 по московском времену, унуклеарној електрани „Лењин“ у граду Припјату, данашњој Украјини. Припјат је већ годинама напуштен и налази се у центру забрањене зоне.
* Изградња реактора број 1 је започета1970. године. Почео је са радом 1977, а затим су следили и реактор број 2 (1978), број 3 (1981) и број 4 (1983). Још два блока, реактор број 5 и 6, су били у изградњи у време несреће.
* Електрана се састојала од четири реактора типа РБМК-1000, сваки реактор је производио гигават електричне енергије, а сва четири реактора су заједно производила око 10 одсто укупне електричне енергије трошене на том простору. Прва експлозија на четвртом реактору је проузроковала даље експлозије које су праћене ослобађањем велике количинерадиоактивног отпадау атмосферу.
* Ову нуклеарку је лично искључио тадашњи председник Украјине Леонид Кучма,15. децембра 2000. чиме је престала да буде произвођач електричне енергије.
САНАЦИЈА ПОСЛЕДИЦА НЕСРЕЋЕ
Првог дана сам одлучио да пођем и погледам са дозиметристом и возачем оклопног транспортера територију централе. Свуда су била насута брда од сувог бетона. Била је донесена одлука да се цела територија заспе сувим бетоном, да се изравна, полије водом и да се све запечати. Точак транспортера се заглибио у песку, те смо почели да се извлачимо. Напољу је озраченост била 40 рендгена, а унутра 10. Дувао је и јак ветар и носио прашину.
Скупили смо пун пртљажник свакојаких узорака, сели у кола и одјурили великом брзином. Прилазимо стражарским местима, а код њих већ на 10-15 метара сви инструменти показују највишу вредност. После анализе смо установили да су у ваздуху и тлу присутне компоненте живог нуклеарног горива.
Рудари су пробијали тунел испод реактора. Михаил Шчадов, министар индустрије угља, устаје на владиној комисији и изјављује да више тако не може да ради. Већ су сви рудари Донбаса озрачени, а сада раде рудари Кузбаса. Ја сам онда пошао у тунел заједно с дозиметристом да проверим ниво зрачења. Прошли смо брзо и све проверили. У тунелу је био обичан, природан фон, нема ничега. Где се онда они зраче? Опет идемо назад. Дошавши до излаза, открили смо да се фон мало повећава. Излазимо напоље и одмах сви апарати бурно реагују. Гледамо, на некима местима су разбацани комади графита. Онако како су пали с крова, тако су и остали, нико их није почистио, те зато „горе“. Наредио сам да се сви одмах почисте. Сутрадан, Шчадов извештава да је сада потпуно другачије, да рудари нису добили чак ни дневну уобичајену дозу и да је посао кренуо пуном паром.
На крову главног крила нуклеарке било је много крхотина избачених приликом експлозије реактора, у облику комада графита, технолошких канала и нуклеарног горива у виду горивих елемената. Све су те крхотине биле, наравно, радиоактивне, а фон радиоактивности је износио хиљаде рендгена.
Утврдио сам читав члан рада са свим руководиоцима погона, мајстора, лабораторија и сви су га потписали. Једино што сам пробио рок пуштања у рад другог енергоблока непун месец дана – у октобру, уместо у септембру, како је наложило министарство.
(изводи из књиге о Сарајеву, „Творци нуклеарног века“, аутора Елене Александровне Козлове, Москва 2016)
ОТПАД ИЗ ФУКУШИМЕ ЈОШ СЕ ИЗБАЦУЈЕ У ОКЕАН
Како истиче Сарајев, упоређујући стварност Чернобиља са оним што приказује ТВ серија истоименог назива, али и са сличним нуклеарним катастрофама у свету, разлика је у „храбрости, заједништву и братству народа, научника, чиновника, војника и радника“:
Када се догодила хаварија у Америци, на „Острву три миље“ и када је цео град био у паници, запослени су неорганизовано напустили електрану. Тек пошто је прошао један месец, приступили су радовима на отклањању хаварије. Исто се догодило и у Фукушими, у Јапану где последице нису уклоњене до дана данашњег, па се радиоактивни отпад избацује у океан.
Љиљана Булатовић Медић
http://www.novosti.rs