Бојан Баћа је постдокторант у Центру за студије Југоисточне Европе на Универзитету у Грацу, истраживач у Центру за напредне студије на Универзитету у Ријеци и спољни сарадник Лабораторије за глобално дигитално грађанство на Универзитету Јорк за Монитор је говорио о (етно)политичким подјелама у Црној Гори и политичкој ситуацији у Црној Гори.
Тринаест је година од независности Црне Горе. Колико је она данас независна?
“ По располућивању ДПС-а, а посебно током борбе око државноправног статуса били смо у прилици да присуствујемо рађању нечег чаробног – нечег што волим звати “државотворним попом”, чији је последњи изданак пјесма групе Д-Молл посвећена тринаестогодишњици историјског 21. маја. По страни то што текст нумере државу своди на геолошке и хидрометеоролошке појаве, на шта смо навикли, занимљивији ми је ту један нови, готово еротски моменат који оставља утисак да слављеници не само да воле Црну Гору, већ да испољавају парафилијске тенденције према њој. Пјесма, пак, није ништа до раскошни симптом наше патологије која нехотице деконструише званични наратив: све што волимо у вези са Црном Гором јесте оно што смо наслиједили – било од мајке природе, било од предака, али ништа што смо постигли у ових неколико наших генерација.
А ипак, волио бих чути стих који слави постигнућа Црне Горе као политичке заједнице, па да углас славимо Дан независности док спомињемо ђедовину продату Русима, набрајамо све фотеље Пеђе Бошковића, обрачунавамо киловат-сате плаћене Италијанима, присјећамо се свих скупо плаћених неспособности Ивана Брајовића… Лијепо би било величати државу Црну Гору коју смо ми створили, ону коју обликује наш свакодневни живот. И не само лијепо, већ и тачно, јер то и само то је наша држава, и тим и само тим можемо се поносити; резултатима само нашег рада. Доминантни облик либидиналног улога у Црну Гору, пак, само указује на то да немамо капацитета за патриотизам, већ искључиво за нешто што би могли назвати “државним фетишизмом” – волимо дјелове који су нам ожначитељи тоталитета.
Лијепо би било величати државу Црну Гору коју смо ми створили, ону коју обликује наш свакодневни живот
Рецимо, то што смо постали независни од Београда не значи да смо стекли аутономију за Црну Гору као политичку заједницу. Повратна информација друштва на јавне политике као да ништа не значи доносиоцима одлука. Погледајте само потребу државотворних елита за екстерном валидацијом: уколико се неко усуди да каже како имамо озбиљних (системских) проблема, одмах бива поклопљен причом о томе како је злонамјеран јер смо “добили позитивне оцјене за то нешто са највиших међународних адреса”. Грађани смо само током избора, а између њих наш глас је небитан. Схватате ли ви колико је то цинично, да не кажем умоболно, када долази од оних којима су уста сува од суверенитета?
Власт нам редовно мјери патриотизам
Да будем прост: патриотизам је када плаћамо порез, јер је неплаћање истог један од најтежих удараца које можете да задате стабилности једне земље. За мене, пак, патриотизам није када нас боли то што неко не поштује државне симболе, већ када реагујемо на угњетавање другог у име оног што ти симболи представљају. У том смислу, грађанска обавеза не смије бити према постојећем режиму, већ према идеалима којима та држава стреми, а ова наша би да буде “грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права”. Независност се не састоји у томе да партијски центри моћи одлучују како да кроз распродају “валоризују” заједничко добро, већ се она манифестује као аутономија када их ми, грађани, зауставимо у тој наопакој намјери.
Да ли се нешто може рачунати као “успјех” зависи од система вриједности, а не искључиво од сувих података?
То је грађанска свијест, то да схватимо да су социо-политичка питања заправо питања вриједности; те да није довољно рећи да је “А узрок Б”, јер јавност мора знати да ли је Б пожељно, да ли је А етички прихватљиво, и да ли је трошак уопште вриједан труда. Ето, режим економски напредак приказује фризирањем статистике, тако што, на примјер, тумачењем потрошачке корпе до нивоа гдје је грађанину за сва три оброка дневно потребно 2,06 еура практично укида сиромаштво у земљи. С друге стране, напредак привреде се очекује, рецимо, “валоризовањем” ријека кроз свођење на њихов хидроелектрични потенцијал, такође искривљујући показатеље исплативости и евентуалне штетности тих пројеката. Хоћу рећи, да ли се нешто може рачунати као “успјех” зависи од система вриједности, а не искључиво од сувих података.
Није исто национални што и јавни, нити је исто државни што и друштвени интерес. Побогу, Хитлеров национални и државни циљ био је Лебенсраум! Треба се пазити свега што вам морално упитне поступке правда “државним разлогом”, односно “националним интересом”. Умјесто да се базира на односу права, обавеза и одговорности грађана према политичкој заједници, односно јавном интересу и заједничком добру, наша званична политика љубави према држави се базира на емоцији према седиментним стијенама и парчадима текстила, а испољава као служба, лојалност и сервилност партији која је за тридесет година промијенила више “националних” и “државних интереса” него сама Црна Гора укупно владајућих партија.
Шта мислите о подјелама које постоје и након референдума?
Референдумска кампања била је борба између два популистичка покрета, који су чуда обећавали ако и само ако се побиједе однарођене елите из Београда, односно оне из Подгорице, тако што ће народ преузети ствар у своје руке. Исти дискурс који су заједно рабили десетак година раније. Но, како то обично бива, оно што крене као популистички покрет заврши као елитистички поредак. Свиђало се нама то или не, држава коју смо добили нужан је производ популизма који је дубоко укоријењен у једној врсти црногорског национализма од кога су и многи “стари либерали” зазирали.
Међутим, како је Парта Чатерџи примијетио, национализам сам по себи не значи ништа уколико није дио прогресивне политике која га надилази, јер у супротном постизање његовог званичног циља – националне независности – постаје форма без садржаја. Ми не само да нисмо направили корак ка тој прогресивној политици која би се одмакла од доминантне етнополитике, већ смо предреферендумске антагонизме продубили, малтене институционализовали, а политику свели на етнополитику на јавној сцени, док се иза завјесе одиграва најјезивија неопатримонијално-неолиберална девастација саме супстанце ове државе која ће, на дужи рок, само стварати погодне услове за рађање и раст онога од чега се сада наводно бранимо – десног популизма.
Гдје смо у односу на деведесете?
Често се позивамо на “мрачне деведесете”, али данашња етнополитика радикално је другачија од оне из тог периода: тада смо имали етнификацију политике, данас, пак, живимо политизацију етницитета. Још од расцјепа у ДПС-а, на дјелу је постепена политизација “нарцизма малих разлика” у два ланца означитеља (етно)националних идентитета који су, дакако, потпуно поцијепали и друштво. Не морате ићи даље од нивоа породице да би видјели дубину (политизације) тог расцјепа. Када би, рецимо, из птичје перспективе гледали последњих двадесетак година, видјели би поларизацију на номинално “про-западне либерално-грађанске Црногорце” и наводно “анти-западне конзервативно-националистичке Србе”. Дакле, не ради се ту толико о културним колико о политичким разликама, јер оно што посматрамо јесу двије идеолошки супростављене артикулације националних идентитета.
Можда Србе не гранатирамо као Хрвате, не депортујемо као муслимане, нити их пребијамо као Црногорце, али се као држава свим силама трудимо да им огадимо “све црногорско” и пробудимо инат
Као производ потребе мобилизације и организације друштва у два блока – прво у борби са Милошевићем, а посебно у борби за државноправни статус – црногорски идентитет се постепено формирао као инклузиван, односно мултикултуран, мултиконфесионалан и мултиетнички; по формули Црногорци плус све мањине минус Срби; која се пласира као грађанска прича, наводно ослобођена свих предрасуда, а опет са јасно идентификованим антиподом: претварањем цијеле етничке скупине у “неграђане”. Можемо дебатовати о томе колико појмови “Црногорац” и “Србин” јесу или нису били међусобно искључиви или пак антагонизовани у последња два вијека, али оно што је битно јесте да ово није био једносмјеран процес, већ се радило о двострукој гетоизацији Срба у Црној Гори: као вид политичке диференцијације у односу на политичку ресигнификацију дијела демографске одреднице “православни живаљ” Срби су сами себе васпоставили као монокултурне, моноконфесионалне и моноетничке и, као такви, себе су видјели као последњи браник “своје”, углавном традиционалистичке Црне Горе, па се тако поставили и као опозиција свему ономе што им је нарушавало концепцију.
А у чему је та, из њихове визуре, “идентитетска отимачина” могла бити оличена до у режиму ДПС-а, који је сваку прилику користио да их понизи, сваку кризу да их прогласи непријатељем, сваку шансу за помирењем да их додатно удаљи. Још је 22. јула 1999. године сам Славко Перовић оптужио режим за “црногорски национализам” и да “преко медија ствара антисрпско расположење у Црној Гори за нека будућа времена, ако им затреба”. Славко је погријешио у једном – нису само медији искоришћени у те сврхе, већ је комплетан идеолошки државни апарат употријебљен да се Срби претворе у потпуну другост – која је наводно хтјела рушење, а не заправо другачији концепт државе, па сад више и не знају како да их укључе у поредак који се управо изградио на политичком наративу да њихова интеграција неминовно значи и крај независне Црне Горе.
Можда их не гранатирамо као Хрвате, не депортујемо као муслимане, нити их пребијамо као Црногорце, али се као држава свим силама трудимо да им огадимо “све црногорско” и пробудимо инат. Ето вам одговора зашто би неко “навијао против своје државе”: зато што та наводно њихова држава није учинила ништа да би је они осјетили својом. Схватате, једина константа у државној политици пост-социјалистичке Црне Горе јесте делегитимизовање и демонизација одређене етничке/националне скупине као непријатеља? Суштина, дакле, није у томе да ли је национализам који нас мори српски или црногорски, већ да су, зависно од тога који је био “на буџету” у последњих тридесет година, оба испољили своје најгоре особине кроз државу којом управља ДПС.
Постоји ли друга страна те медаље?
Наравно. Као народ који је представљен прво као “губитник” 2006. године, а потом као неко ко хоће да нам отме мукотрпно стекнуту независност, коме је тај народ могао да се окрене? Државним институцијама Црне Горе? Нажалост, представници овог народа као да су у потпуности прихватили пројектовану слику о њима самима, па су наставили да је пласирају и легитимишу као нешто што треба активно да се живи. Већина је Срба тако сама постала затвореник сопственог опонирања, инаћења, искључивости и, зашто не рећи, проблематичне политике коју су схватили “своју”, као дио националног идентитета, па би тако сваког свог ко Путина сматра диктатором, много не хаје за Космет и тенис, стиди се геноцида у Сребренци, признаје и прихвата црногорску нацију, склоног атеизму прогласили “Црногорцем”.
То је двострука гетоизација о којој причам, а те релације еквиваленције које увезују политичке ставове у националне идентитете толико су подијелиле и антагонизовале полове друштва да процес сада функционише по сопственој логици кретања и руши пред собом све што би нас потенцијално спајало. Изворни си суверениста, муслиманске вјероисповјести, либерално-лијевих орјентација, али водиш протесте против ДПС-а и ниси за НАТО зато што си пацифиста? Па, наравно да си четник, шта друго можеш бити!
Јесмо ли ишта научили из историје?
Можемо да будемо озлојеђени, цинични, или пак подругљиви, али прије него што осудимо, покушајмо да разумијемо да нико од противника режима не мрзи независну Црну Гору, већ реагује на оно што, легитимно или не, види као неправде учињене у њено име, а то је велика разлика. Траума, посебно када је за велики дио становништва, не може и не смије бити темељ за изградњу државе – а погледајте само тај низ код нас: 1918–1919, 1945–1948, сви шокови од 1988. до 2006. године. Човјек би помислио да смо нешто научили.
Нисмо, јер у Црној Гори вријеме не протиче, оно се гомила, па нам се зато оно потиснуто увијек враћа у монструозном обличју. Држава се и не труди да учини нешто за све грађане, већ као да настоји да се они под траумом осјете као губитници, да буду кажњени, перципирани као издајници. А када сте годинама подвргнути таквом третману, да ли заиста ту државу можете доживљавати као своју?
У Црној Гори вријеме не протиче, оно се гомила, па нам се зато оно потиснуто увијек враћа у монструозном обличју
Режим мисли да продубљивањем подјела одржава себе на власти, али не ради само то – храни и чудовиште које се увелико отргло контроли. Џон Карпентер је једном приликом рекао да постоје два основна типа хорор наратива; онај десни у коме чудовиште које се налази споља долази у нашу заједницу, али и онај лијеви који схвата да је зло све вријеме било у заједници – у нама самима.Ми смо толико изгубили способност да замишљамо, мислимо Црну Гору без ДПС-а да ми се чини да је вријеме за љевичарски обрт наше приче. Јер, само се таквом спознајом отвара простор за еманципацију и истинску промјену.
Монитор/ИН4С