Опроштајни интервју са амбасадором Руске Федерације Александром Васиљевичем Чепурином одлучили смо да направимо у резиденцији. Иако је радни дан, започели смо га као да је празник, у девет сати, и, наравно, уз чај, то јест — доручак, јер када вас Руси позову на чај, онда будите спремни да је то заправо читав оброк.
Ову прилику смо најпре искористили да нам амбасадорова супруга Наталија Александровна приближи церемонију припремања руског чаја која се веома разликује од нашег уобичајеног потапања кесице у воду.
„Прави руски чај треба да буде у ринфузи, а не у врећицама“, открива нам главну тајну Наталија, додајући да се термин „руски чај” не користи у Русији.
Као да смо јуче дошли…
Док посматрамо припремање чаја питамо једног од омиљенијих амбасадора Русије у Србији са каквим осећањима напушта Србију.
„Враћамо са осећањем да смо испунили дужност и са надом да ће Србија бити боља, као и да ће се српски односи са Русијом развијати у повољном правцу. Након шест и по година имамо осећај као да смо јуче дошли. Са друге стране, приметно је какве су се велике промене десиле у Србији у том периоду, а пре свега се тичу економске ситуације. Кад смо дошли, осећао се регрес, владао је осећај безизлазности. Сада се може рећи да овде постоји перспектива. Велики је напредак у развоју и у ономе што се види голим оком, а то је већи број аутомобила на улицама, окречене и чисте фасаде, радови… Жао ми је што неке ствари нећу видети. До краја године, уз помоћ Русије биће завршено декорисање Храма Светог Саве…“
Књига о Србији
Однос према овој земљи Чепурин је показао и у књизи о Србији која је недавно објављена.
„Када сам дошао, зачудило ме је неколико ствари, јер стижем из земље где има много критиковања и има много људи који су са нечим незадовољни. А овде људи гледају позитивније него што сами Руси гледају на Русију. Друга ствар, која је очигледна, јесте однос према Путину, лидеру Русије, и то ме је задивило.“
У писању књиге учествовала је и Наталија Александровна. Њен супруг у шали каже да се „ни са чим није слагала“. Ипак, њено учешће је било важно. Управо је она инсистирала да се то мноштво утисака које носе из Србије забележи, а подсећала га да неке ствари не пропусти…
„Чак сам и самостално написала неколико епизода, како бих дала неку идеју, или идеју из каквог угла да се то напише, а Александар Васиљевич је то искористио“, открива Наталија Александровна и додаје да је врло велика и важна улога њихове ћерке Марије која је била главни критичар.
Маша (Марија), веома воли Србију иако није живела овде. Чак је и за свадбу изабрала управо Руску цркву у Београду, а не, на пример, неку у Паризу или Бечу, где живи.
Александар Чепурин
Браћа јесмо, али не и близанци
Током ћаскања уз чај нисмо могли да не поменемо дежурну флоскулу да су Срби и Руси браћа:
„Слажем се да смо браћа, али нисмо близанци, јер има разлика које су у вези са историјом, климом, односима према разним стварима, али постоје ствари које нас обједињују, а то су религија, језик, културни моменти. По темпераменту и карактеру Срби су јужни тип народа, док су Руси северни. Јужни народи су склони да проводе више времена дружећи се напољу, а у Русији се људи више окупљају код куће. Храброст је својствена за оба народа. Говоре да Срби нису трговци већ ратници, и то има и позитивне и негативне стране“, каже амбасадор.
Он додаје да данас и Србија и Русија живе у тешким геополитичким условима и да то није наш избор, него су нам поставили такве услове.
„Заједничко за наша два народа је то што нисмо изгубили љубав према отаџбини. Домовина ни за Србе није празна реч. Постоји и осећај идентитета, припадности одређеном друштву, земљи, то се сачувало. Важно је да су Руси и Срби, поред свих врлина и недостатака, компатибилни народи. Србија и Русија имају веома блиске интересе. И ми смо заинтересовани за наше односе са Србијом, и Србија је заинтересована, и то је објективна стварност, и то ће се можда сачувати вековима. Политички односи последњих година су се значајно учврстили, појавили су се редовност и поверење, и то је веома важно. На том плану треба одати признање и Владимиру Путину и Александру Вучићу. На економском плану смо учинили велики корак напред, али то је потребно конкретизовати, јер економска сарадња може да буде много боља, као и план иновација, енергетике.“
Посао, па „супруга амбасадора“
О супругама амбасадора у земљама службовања се мало зна, оне обично жртвују своју каријеру, посвећујући се мужевљевој. Радно место Наталије Александровне, ипак, није „супруга амбасадора“.
„Не, не… Ја свој посао веома волим, ја сам кардиолог, и када ме моји пријатељи, колеге са факултета који су, упавши у вртлог током деведесетих, морали да промене професију, напустили медицину и ушли у комерцијалу, у фармакологију, питају да ли бих ја променила посао, ја им одговарам: ’Не, никада!‘. Током сваког нашег службеног боравка обавезно радим, или се трудим да радим макар као волонтер, као што је било у Данској.“
Ипак, и супруга амбасадора има велике обавезе. Подршка супругу је, према њеном мишљењу, једна од најважнијих.
Док сипа чај, Наталија Александровна моли за још један минут пажње:
„Има много тога заједничког што нам је омогућило да у Србији живимо комфорно, лепо, и због природе и климе, која је фантастична, али и у смислу слободе комуникација и непревазиђеног гостопримства. Ја сам радила у многим земљама, и са својим мужем и сама, али са таквим гостопримством нисам се сусретала нигде.“
Главна уредница српске редакције Спутњик Љубинка Милинчић са одлазећим амбасадором Русије Александром Чепурином и његовом супругом Наталијом
Не заборавити историју
Свој минут за опроштај Александар Васиљевич је овако искористио:
„Имамо све могућности да наше земље имају фантастичну будућност. На економској и политичкој ситуацији је потребно радити, јер ће у том случају и људи живети боље и мање напуштати земљу. Још је важно и да се не заборавља историја. Ми имамо историју којом се поносимо, ма колико се неки трудили да то не буде тако. Никакву будућност не можеш изградити уколико не поштујеш историју. Такође, потребно је стално трудити се, развијати и јачати билатералне односе, корак по корак. У таквим условима, надам се да ћемо се развијати, што бих хтео да пожелим и свом наследнику.“
Шта оставља наследнику
И, кад смо већ код наследника, нисмо могли да не упитамо, какву ће му поруку оставити:
„Рећи ћу му да му предајем земљу пуну тајни и неизвесности у будућности. То је и интересантно, за амбасадора, уопште за политичара, када се нешто догађа. У том смислу, Србија је интересантна и са аспекта унутрашње политике, јер се у њој догађа веома много судбоносних ствари. Исто је и на спољнополитичком плану, због тога ми се чини да неће бити досадно…“
Комплетан интервју можете погледати у видео-прилогу у овом интервјуу, на Фејсбук страници или на Јутјубу каналу Спутњика.
https://rs.sputniknews.com/