Опроштајна реч Момировог и Павловог брата проф. др Ранка Никичиног Булатовића, који због лошег здравственог стања није није могао бити у Подгорици. Писмо је прочитано на Чепурцима, над одром Момировим.
Његово опроштајно писмо преносимо у целини:
Жалосни саборе,
Благо земљи и народу из којег је поникао Момир Савов Булатовић, а данас куку и леле коротницима Софији и Нади, Нини и Драгану.
Благо нашем и вашем високопреосвећеном митрополиту господину Амфилохију, што ће под митроносном капом опојати још једног новог Божјег мученика, а тешко мени што ме породица издвојила за крупу и жалосну ријеч, над блиставим одром, до јуче много живљега од мене.
Хитном позиву срца се одазвао, тамо гдје нико никад није закаснио! Одлазак таквих праведника, на тако велики пут, није смрт него погибија и општенародни изгуб, рећи ћу и оно, што ми он не би дао да кажем, и што можда није моје да кажем.
Витешки је стајао на најтежим мјестима у најтежа времена, и на челу бескрајних колона, мученика и страдалника, примио вијенац заслужника, одабраних глава, гдје су сви могли стати на једној, а Момир Булатовић на другој страни.
Оно што нас обичаји, као најстарији закони уче, је да захвалност не иде на руку, него на хумку, па неће то мимоићи ни њега. У тужној земљи, његови Раћи су данас најтужнији, а најмилији најскамењенији. Нема те земље, ни камене колијевке, која може загрнути, оно чега је имао много више, и од година које је бројао. Све је себи приремио, и шта треба и шта му се мора рећи. Ништа му ових дана није заборављено.
Браће је имао много више, него што му их је мајка родила, ко год га је срео, у њему је нашао и друга и пријатеља. Био је саткан од неке урођене отмености, која је сваког озарила и угријала, која није умрла и коју данас нећемо сахранити, за гробље је лако.
Појавом је украшавао сваку стопу земље којом је газио, а могао би украсити сваки двор.
Његовим одласком, отишао је највећи из гарде отменим човјештвом орденованих државника и заћутао добар дио економске науке, његове раскошне професионалне завичајности. Ни ту му многи нијесу били ни до кољена, не зна се да ли је био умнији или кичменији, рјечитији или мудроликији, писменији или духовитији, карактернији или природнији, витешкијег духа или славнијег имена и презимена.
Био је људина од главе до пете, њему на част, породици на понос. Таквих више нема!
Колико се Бошку био ужелио, чудо је колико је затрајао, данас ће им најмилије бити. Лака му дуга ноћ!
Сав његов,
Ранко Никичин Булатовић, 1. јул, Београд
ИН4С