Нетранспарентно, противно вољи грађана, недемократски – тако се описује кандидовање Урсуле фон дер Лајен за нову председницу Европске комисије, пише Јуропијен Вестерн Балканс у анализи која објашњава зашто ниједан носилац листе на европским изборима није изабран за шефа ЕК.
Месецима уназад посланик у Европском парламенту Манфред Вебер и потпредседник Европске комисије Франс Тимерманс важили су за најозбиљније кандидате за Јункеровог наследника, а Урсулу фон дер Лајен, немачку министраку одбране и блиску сарадницу канцеларке Ангеле Меркел, нико није ни помињао.
Међутим, како примећује EWB, договором далеко од очију грађана, Немачка и Француска сагласиле су се да ће управо она бити та о којој ће се у уторак изјашњавати ЕП и која ће, вероватно, водити бриселску адиминистрацију у наредних пет година.
Таквим гестом европски лидери одлучили су да одбаце систем такозваних „водећих кандидата“ који је први пут уведен на претходним европским изборима 2014. године, као један од механизама да се ЕУ приближи грађанаима.
Према том принципу, свака европска партија пре гласања предлаже кандидата за председника ЕК, а на ову позицију долази представник оне партије која је добила највише гласова грађана, тако што га председници и премијери окупљени у Европском савету најпре номинују, а Парламент потврди.
„Принцип ‘водећих кандидата’ – што се условно може превести као ‘носилац листе’ био је стидљиви покушај Европске уније, пре свега Европског парламента, да демократизује изборе и целу ЕУ. Заиста, у бољим демократијама било би незамисливо да грађани бирају ‘мачку у џаку’, то јест да дају глас странци, а ова да им онда на основу ‘закулисних’ договора сервира неког ко уопште није био у игри“, објашњава за EWB новинар Дојче велеа Немања Рујевић.
На овај начин изабран је и садашњи председник ЕК Жан Клод Јункер 2014. године и то тако што га је ЕПП, на чијој листи је био први, некон што је освојила највећи број места у ЕП, Европски савет номиновао, а Парламент изгласао.
Међутим, Рујевић подсећа да принцип „водећег кандидата“ није уписан у оснивачке уговоре ЕУ и правно не обавезује никога. Стога, шефови држава и влада званично су задржали право да, попут свих изборних циклуса пре 2014, Европском парламенту предложе кога год они хоће.
„И то су сада и урадили, показујући колико држе до демократичности и транспарентности“, истиче.
Да процедура избора „није била баш транспарентна“ приметио је и Јункер недавно рекавши да је он био први и последњи водећи кандидат, наводи EWB.
За разлику од прошлог пута, сада није постојала сагласност међу европским лидерима, а за пропаст канидатуре Франса Тимерманса, као носиоца листа Социјалиста и демократа, али и своје, водећи кандидат ЕПП Манфред Вебер окривљује „осовину Макрон-Орбан“. Председник Француске, наиме, од почетка се противио „опцији А“, односно Веберовој номинацији, а као разлог наводио је недостатак искуства у извршној власти.
С друге стране, када је Меркелова предложила „опцију Б“, по којој би Тимерманс постао председник ЕК, а Вебер ЕП, противљење је дошло из другог смера – не само од мађарског премијера, већ и, како тврди Политико, од других чланова ЕПП, пре свега шефова влада Ирске, Бугарске и Хрватске.
На крају се стигло до „опције Ц“, те је место председника Европске комисије ипак отишло, четврти пут узастопно, у руке ЕПП оличене у Урсули фон дер Лајен, док су социјалдемократе добиле председника Парламента и Високог представника ЕУ, а либерали новог председника Европског савета. Вебер је остао шеф ЕПП-а у Парламенту, а Тимерманс потпредседник ЕК.
„Грађанима је избором Фон дер Лајен послата порука да су малтене ‘џабе кречили’. Лепо је што су у великом проценту гласали, сјајно је из угла мејнстрима што су задржали десничаре на ‘само’ оволико гласова, али испада да су поново дали бланко чек вечитим елитама да у неким собичцима деле функције као да су им дедовина“, примећује Рујевић.
Поред грађана, питање је која се порука шаље и носиоцима изборних листа, који су месецима уназад обилазили свих 28 држава чланица, представљали програм своје европске партијске породице и дебатовали на више језика пред публиком у Бриселу, Стразбуру, Минхену и другим градовима.
Ипак, постоје и они који сматрају да је оптуживање европских лидера за закулисне договоре и кршење воље грађана претерано.
„Наравно да Фон дер Лајен није била на гласачком листићу. Али није био ни Вебер у 27 од 28 држава чланица током избора у мају“, пише у колумни за Политико Пол Тејлор, члан истраживачког центра Пријатељи Европе.
Он подсећа да је Европа унија како грађана, тако и држава и да Европски парламент и шефови држава и влада имају демократски легитимитет, што им даје за право да номинују кандидата кога желе.
„Кривица је, заправо, Европске народне партије, која је кандидовала Вебера, нехаризматичног шефа посланичке групе без искуства у извршној власти, за водећег кандидата, након пародије од унутарпартијских избора“, пише Тејлор, додајући да је Вебер толико неинспиришући избор да није успео да осигура већинску подршку чак ни међу колегама из парламента.
Сличан став износи новинар Матје фон Рор у ауторском тексту за Шпигл, наводећи да је Макрон предлагао транснационалне листе, које би заправо довеле до паневропске кампање те да би се тако дошло до кандидата за које би могло да се гласа у свакој земљи ЕУ.
Он сматра и да нема доказа да су Вебер и Тимерманс, за које су директно могли да гласају само грађани Немачке, односно Холандије, познатији у Европи од Урсуле фон дер Лајен.
Овај поглед на ствар уважава и Рујевић, напомињући да ЕП и извршна власт ЕУ не могу да функционишу као у националним демократијама, јер ЕУ напросто није држава нити је близу држави.
Кандидатура Фон дер Лајен је, према овим тумачењима, била једини начин да се постигне компромис између националних влада, које и даље задржавају главну реч када се ради о најважнијим питањима у Европи, наводи се у анализи.
Расправа о томе да ли је тај компромис био „труо“ или не још увек траје. И поред тога, остаје чињеница да се преговори између 28 често несложних држава чланица могу завршити исходима којима многи нису задовољни, а Рујевић ово види као позив за реформу ЕУ тако да немају више сви једнака права и обавезе.
О свим потенцијалним реформама, међутим, моћи ће да се расправља тек ако Фон дер Лајен „преживи“ гласање у Европском прламенту, које је на дневном реду 16. јула, закључује се у анализи.