Француски револуционари су пре 230 година – 14. јула – заузели тврђаву-затвор Бастиљу, што је био почетак Велике револуције.
Данашња турбулентност на планети – њен је продужетак.
Постоје и старе и нове оцене да та револуција има почетак, али да нема крај.
Председнику Државног савета Кине Чу Енлају приписане су – поводом питања „Шта мислите о Великој француској револуцији?“ – важне речи: „Прерано је да се о њој суди“.
Чак и ако је лондонски Гардијан ово – поводом 200-годишњице револуције – измислио, те речи бацају добро светло на данашња догађања.
Један од кључева за разумевање како Велике француске, тако и садашње глобалне турбулентности понудио је Имануел Валерстајн – живи класик историјске социологије.
Он тврди да се Революција из 1789-те не сме разматрати вне контекста борбе за глобалну хегемонију која се током века пре револуције водила између Енглеске и Француске. Посебно указује да је у француској јавности – након пораза у седмогодишњем рату који је земљу лишио безмало свих колонија које је преузела Енглеска – почело да расте уверење да се заостаје за главним конкурентом.
Када је Луја XV, који је владао по принципу „после мене – потоп“, заменио млади краљ XVI – Француска је покушала да своју економију прилагоди слободној трговини. Али је тај покушај опонашања Енглеске само погоршао ствари. Фаталним је био трговински споразум са Лондоном 1786-те који је тржиште Француске отворио енглеској јефтинијој роби и изазвало масовна банкротства.
Краљ је покушао са новим порезима, што је додатно погоршало ствари.
Зато су јакобинци били убеђене присталице економског протекционизма, а Наполеон је – са његовим системом континенталне блокаде био ближе сламању британске хегемоније од свих Лујева.
Француска Револуција има везе са глобалним антиелитним таласом. Његово уздизање није само један од симптома све заоштреније борбе за хегемонију унутар капиталистичког система.
Све прати слом «старог доброг» капитализма, заснованог на масовном раду – како физичком, тако и интелектуалном.
Прекаријат – та «нова опасна класа» – све је масовнији захваљујући технолочкој замени рада човека роботима и кроз дигитализацију.
Незадовољство шире и појачавају све веће социјална неједнакост и хиперконцентрација капитала и власти, што већ рађа и нове форме протеста. Буне се и традиционалисти.
Засад се та енергија више или мање успешно неутралише преко политичког популизма, који подстиче елита, то јест они њени представници који добро разумеју смисао крилатице – „ако не успеш да обезглавиш – стани на чело“.
Борба за глобалну хегемонију далеко је од завршетка. Роботи ће преузети милионе радних места, која неће имати чиме да буду замењена, а гомилање капитала још не познаје границе.
Све су то претпоставке за нову револуцију размера Велике Француске.
Свет је на прагу огромних измена које ће највероватније бити веома брзе и изненадне.
Факти,
Аутор:Николај ПРОЦЕНКО