„Државотворни пројекат“, како називају најскупљи хрватски играни филм свих времена, а који је насловљен кратко — „Генерал“ и бави се животом и делом Анта Готовине, са Гораном Вишњићем у главној улози — доживео је потпуни фијаско.
После премијере на 66. Пулском филмском фестивалу, критичари у Хрватској „сахранили“ су „државотворни филмски пројекат“ редитеља Антуна Врдољака, упркос одушевљењу хрватске председнице Колинде Грабар Китаревић.
У најкраћем, критика је оценила филм „Генерал“ као — политички непоштен, аутоцензурисан, досадан и идеолошки филм, коме, како наводи филмски критичар „Јутарњег листа“ Јурица Павичић — „пандан нису ни ’Сутјеска‘ ни ’Врхови Зеленгоре‘, него стаљинистички филмови, у којима Стаљин додиром руке поправља трактор“.
Писац и новинар Мухарем Баздуљ каже за Спутњик да је помало пратио и снимање „Генерала“, које се било прилично одужило. Интересантно је да је у хрватској јавности тај филм, уочи приказивања, био толико привилегован у односу на друге, да су многи важни хрватски режисери одустали од учешћа на Пулском фестивалу, рачунајући да неће имати никакве шансе да освоје награде.
Велика очекивања
У контексту тих великих очекивања и те помпе, која је настала још уочи снимања филма, као и те идеје — да је све то направљено да буде национални пројекат: од Горана Вишњића, међународно најславнијег хрватског глумца који је, на неки начин, и светска звезда, до Антуна Врдољака и целе његове биографске вертикале, преко новца и буџета — пуно се очекивало.
„То је помало и правило — кад су очекивања јако велика, онда је тешко да се оствари све чему се људи надају. Нисам гледао филм и не могу да дам властити суд, али је занимљиво да сви прикази које сам читао у хрватским медијима, и од критичара чијем суду верујем и од критичара чије су политичке и идеолошке преференције различите, имају једно опште мишљење — да је филм јако лош“, каже Баздуљ.
Према његовим речима — када би се направила паралела Пулског фестивала 2019. са фестивалима из златног доба СФРЈ, иако такве аналогије нису најсрећније, то би нам — „најтрагичније говорило о нашем времену и о једној регресији и рикверцу у којем овај простор можемо да гледамо“.
„Уколико бисмо из хрватске перспективе гледали на ’домовински рат‘, на којем се темељи данашњи хрватски идентитет, и ако бисмо то упоредили са оним што је за социјалистичку Југославију значио Народно-ослободилачки рат — опет би предност била на страни СФРЈ“, сматра Баздуљ.
Још црњи талас
„Јер, после 20 и нешто година од завршетка Другог светског рата, у СФРЈ смо имали филмове ’црног таласа‘, и у тој држави, на коју данас гледамо као тоталитарну, постојала је већ довољно развијена критичка свест да се кључна догма на којој је цела држава постављена критички преиспита“, закључује Баздуљ.
„У случају филма ’Генерал‘ имамо једну врсту хагиографије, за коју се чини да ни у оним првим годинама после Другог светског рата, кад се још следио најригиднији стаљинистички социјалистички реализам, није постојала“, каже Баздуљ.
Зато би било интересантно поређење филма „Генерал“ са „Неретвом“ Вељка Булајића, који је био најзначајнији „државотворни филмски пројекат“ социјалистичке Југославије.
„Али та ’Неретва‘ је добацила, у таквом хладноратовском свету, до пет филмова номинованих за Оскара. За ‘Неретву’ је плакате цртао Пабло Пикасо и у ‘Неретви’ су ипак глумили људи који су унутар светске кинематографије имали важнију и јачу позицију од Горана Вишњића. Да се не лажемо, ‘Неретва’ је добар филм, у њему можете да нађете и ово и оно, што би се рекло – плати цару царево, једну врсту нужног наклона владајућем систему, али ‘Неретва’ као филм функционише. Ви кад га гледате сад после 50 година, можете мислити ово или оно, али то је занатски и не само занатски филм који и даље има смисла“, каже Баздуљ.
„И то је оно што је, више из позиције социологије културе него анализе филма, индикативно“, сматра Баздуљ.
Дијана као искупљење
С друге стране, истиче Баздуљ, важно је да је на истом фестивалу приказан и документарно-играни филм о Дијани Будисављевић, што — „хрватској култури и кинематографији даје на части“.
„Ако је нешто требало да да искупљење овогодишњој Пули за толики фокус на Врдољаков филм, то је онда чињеница да се филм о Дијани Будисављевић појавио“, закључио је Баздуљ.
Остварење „Дневник Диане Будисављевић“ у режији Дане Будисављевић, које говори о херојским подвизима аустријске активисткиње, која је из ужаса усташких логора спасавала српску децу — апсолутни је победник 66. Пулског филмског фестивала.