У лабараторијама највећих светских сила налази се оружје опасније од атомских бомби. Излазак само једног модификованог микроорганизма и његов контакт са ваздухом и водом свет би могао да претвори у мртвачницу према којој би страдања из конвенционалних ратова деловала као лака забава за човечанство.
Ова мрачна и апокалиптичка визија будућности познатог француског писца Мишела Уелбека, иако срећом само уметничко виђење сумрака наше цивилизације, сва је прилика, није далеко од реалности.
Вишедеценијски рад на променама структуре микроорганизама, људске интервенције у генетској структури биљака и животиња, глобална трка у наоружању и стална потрага за ефикаснијим начинима сејања смрти, развој биолошког оружја уздижу на високо место највећих опасности савременог света. А разлога за бригу је све више.
Најава да ће Представнички дом САД подржати амандман на Закон о одбрани којим ће захтевати да Министарство одбране провери спекулације о лабораторијски модификованим крпељима, на којима је наводно Пентагон експериментисао, а онда их пустио у свет, што је изазвало ширење лајмске болести, даје за право поборницима често потцењених теорија о опасностима оружја из епрувете.
У САД од лајмске болести болује око 300.000 људи, који се данас с правом питају није ли њихово нарушено здравље последица експеримената које је, развијајући нове облике оружја, Министарство одбране изводило на инсектима између 1950. и 1975. године.
Осим што је дала нову димензију слутњама да су у постројењима за проучавање животињских болести на острву Плам, близу Лонг Ајленда, и у месту Форт Дерик у Мериленду годинама обављани опити на инсектима ова афера отворила је и следеће, сасвим логично питање: Ако је педесетих и шездесетих година користила крпеље, на чему данас раде креатори глобалне смрти?
Упућени у опасности ове врсте инжењеринга наводе да развој метода биолошког ратовања траје деценијама, у чему као глобална сила са интересима у различитим деловима света предњаче САД. Далеко од очију јавности, свој одговор припремају и Русија, Кина, Индија и готово све земље чији научни и војни буџети могу да поднесу овај терет. Биолошко оружје, међутим, званично не поседује ниједна држава већ се, како се претпоставља, његов развој маскира научним истраживањима у медицини, фармакологији, хемији…
„Данас се као потенцијални биолошки агенси могу користити сви микроорганизми“, наводи у свом чланку „Биотероризам – стари изазов у новој безбедносној архитектури савременог света“ др Елизабета Ристановић, начелник Одељења за микробску генетику ВМА и водећи домаћи стручњак за биотероризам.
Она подсећа да су инфективни агенси изазивачи болести, од којих су многи ендемски распрострањени на нашем тлу и које смо запамтили као епидемије из ратних епизода – тифус, туларемија, хеморагијска грозница са бубрежним синдромом…
Сви биолошки агенси, према међународној класификацији, сврставају се у три категорије. Првој припадају агенси који се лако размножавају и преносе са човека на човека. Стопа смртности код њих је висока и могу изазвати општу панику са тешким последицама. Ту се убрајају узрочници антракса, куге, туларемије, ботулизма, вирусних хеморагијских грозница (ебола, марбург, ласа…).
У следећој групи су агенси који се могу релативно лако раширити и од којих се масовно оболева, те отуд захтевају појачани епидемиолошки надзор и дијагностичке могућности. Реч је о узрочницима кју грознице, бруцелозе, сакагије, као и о алфавирусима, рицин-токсину, стафилококном ентеротоксину…
Највећи изазов за данашњицу јесте такозвана Ц категорија која обухвата већ познате као и новоискрсле агенсе, који се у перспективи могу употребити као биолошко оружје због доступности, једноставне производње, и лаког и погубног ширења. Она обухвата агенсе као што су нипах вирус, хантавирус, узрочнике крпељских енцефалитиса и крпељских хеморагијских грозница, вирус жуте грознице.
Од када су још у средњем веку у градове под опсадом катапултима убацивана тела умрлих од куге и других заразних болести, свет страхује од различитих облика биолошког оружја, посебно у рукама екстремних група. Прекретница у доживљавању биотероризма догодила се 2001. године, а за то се побринуо амерички војни микробиолог Брус Ајвинс.
Он је преко писама растурио споре антракса, и тако у стање тешке панике довео милионе људи. После његове акције од кожног и плућног антракса оболеле су 22 особе, а пет особа је умрло. Потрага за починиоцем и Ајвинсово хапшење открило је и да САД и Велика Британија располажу сојевима антракса и да га користе у истраживањима биолошког оружја.
Страх да узрочници масовних смрти не дођу у руке терориста, међутим, само је један слој овог проблема. Готово нико нема одговор на питање шта би се догодило уколико би нека од светских суперсила применила овај метод ратовања, нити ико може да негира да се то већ не дешава. Доказано је да су у ери Хладног рата и САД и СССР производиле биолошке агенсе.
Пуно је било речи и о томе да је Ирак од 1985. до 1991. имао програм стварања опасног антракса. Тешко је очекивати да су државе са моћним буџетима за војску и науку напустиле разраду и ових метода вођења савремених ратова.
ЛАЈМСКА БОЛЕСТ СТИГЛА У СРБИЈУ 1987.
Захтеви за истрагу о употреби крпеља за случајно или намерно ширење лајмске болести у САД намећу и питање кретања броја оболелих у Србији. Према подацима Градског завода за јавно здравље у Београду, крпељи заражени бактеријом борелија бургдорфери откривени су први пут у Србији тек 1987. године.
– Само неколико деценија раније о лајмској болести се готово ништа није знало – кажу за „Новости“ из Градског завода за јавно здравље. – Након што су се информације о зараженим крпељима појавиле у јавности, пацијенти су много чешће долазили код лекара након уједа крпеља. Дијагностика је постала доступна, због чега се болест чешће откривала. То су неки од разлога за повећања броја забележених случајева лајмске болести пре 25 или 30 година.
Према званичним подацима, број заражених особа у Београду протекле деценије се није много мењао. Сваке године број заражених је приближно исти.
– Према подацима из архиве и искуству наших лекара, број заражених особа варира од 200 до 400 годишње – кажу из Градског завода за јавно здравље Београд. – Протекле деценије није било никаквих наглих „скокова“ броја оболелих, нити је тај број значајно опадао. А. В.
ГЕНЕТИЧКО ОРУЖЈЕ ПРЕТИ НАРОДИМА
Мрачна страна науке, како се претпоставља, заокупљена је последњих година радом на стварању такозваног генетичог оружја, које омогућава селективно истребљење тачно одређених група. Потоња фаза рада на биолошком оружју користи огромне базе података о ДНК и РНК материјалу карактеристичном за један етнички корпус.
Крајем 2017. објављено је да је на скупу експертске групе УН у Торонту дошло до озбиљних спорова с представницима САД, јер се сазнало за пројекат америчке агенције ДАРПА везан за генетичка истраживања чији је циљ слабљење нагона за парењем код комараца ради истребљења маларије, пре свега у Африци.
Светска јавност упозорена је и да је све више научника на Западу грантовима приморано да ради за војску, и да су САД од 2008. до 2014. уложиле сто милиона долара у развој синтетичке биологије, са сумњивим намерама.
РИЗИК У ЛАБОРАТОРИЈАМА
Домети биолошког ратовања могу да се оцене само посредно, на основу резултата званичних научних истраживања. Занимљив је случај професора Екарта Вимера са универзитета у Њујорку који је 2002. године успео да синтетише полио – вирус дечије парализе од комерцијалних добављача. Он је тако доказао да је могуће без већих проблема синтетисати изазиваче опаких болести, али и скренуо пажњу јавности на могуће опасности приступа лабораторијама у којима се обављају легални опити.